Vučićeva trilema

Šta običan čovek očekuje od politike? Naizgled ne mnogo – da živi udobno, da ima sigurnost i da se čuje i poštuje njegov glas. Deni Rodrik, turski ekonomista, svojedobno je ukazao na problem s kojim se suočavaju sva društva u vreme ekonomske globalizacije. Taj problem je po njemu nazivan Rodrikova trilema. Ukratko i pojednostavljeno, on je tvrdio da se ne mogu u isto vreme ostvariti tri cilja: globalizacija, nacionalni suverenitet i demokratija. Teško je, kaže on, ostvariti istovremeno makar i dva, a sva tri je naprosto nemoguće.

Možda će neko reći da to nije problem jer šta će nam uopšte globalizacija? Međutim, ne treba mnogo pameti da se shvati da u današnje vreme bez globalizacije, odnosno bez velikih korporacija, slobodnog protoka robe, novca, ljudi i prekograničnih investicija postojeći način života i životni standard ne bi bili zamislivi. Dakle, bez obzira na ideološke mantre za većinu ljudi bi teško bilo da se odreknu blogodeti koje donosi globalizovani svet. Pomenimo samo internet, tržne centre, kineske radnje, mobilne telefone i da ne nabrajamo dalje.

Mnogi smatraju i da je suverenitet danas prevaziđena stvar, ali kada se suoče sa njegovim ugrožavanjem promene mišljenje. Većina evropskih zemalja smatra da bi Srbija trebalo da se odrekne svog suvereniteta, ali kada se pomene mogućnost da SAD zaposednu parče leda pod nazivom Grenland ili da Rusija zaposedne delove Ukrajine naseljene Rusima onda suvernitet Danske i Ukrajine postaje najvažnija stvar na svetu zarad kojih vredi ratovati sa najvećim vojnim silama.

Izgleda da jedino postoji konsenzus oko demokratije šta god ona značila, a u osnovi danas ne znači mnogo više od mirnog prenosa vlasti sa jedne na drugu političku stranku uz poštovanje određenih pravila. Međutim, s obzirom na to da narod bira te stranke, on ima mogućnost da se opredeli za različite ciljeve koji mogu biti suprotni interesima velikih korporacija ili moćnih vojnih sila. Drugim rečima, koliko god potkopana demokratija i dalje znači uticaj građana na donošenje različitih, pa i ekonomskih odluka.

Ako pogledamo kako u praksi izgledaju navedeni izbori moglo bi se reći da su se, na primer, zemlje EU u značajnoj meri odrekle suvereniteta jer se obavezujući zakoni donose u Briselu. S druge strane, SAD se, posebno u eri Trampa, odriču globalizacije uvodeći visoke carine i izlazeći iz mnoštva međunarodnih organizacija. Najzad, Kina je dala prednost globalizaciji i suverenitetu prepuštajući da komunistička partija u ime građana donosi najvažnije odluke. Naravno, ovde je reč o najvećim svetskim silama koje imaju luksuz da relativno samostalno biraju svoje prioritete. Kada je o manjim zemljama reč na njihove izbore dodatno utiču i pritisci iz okruženja.

Možda je ovde prilika da se čitalac zamisli nad pitanjem šta bi od navedenog on žrtvovao.

Dok čitalac razmišlja, reći ću da se, izvesno, pred istom dilemom nalazi i Aleksandar Vučić. Čini se da on, suprotno logici trileme, pokušava da ostvari sva tri cilja istovremeno, odnosno, što bi narod rekao, da prevari trilemu. Ako bi se sudilo samo na osnovu javnih izjava, Srbija u prvi plan ističe suverenitet i ekonomsku globalizaciju. Međutim, ne samo zbog pritisaka iz EU, već i iz razloga očuvanja unutrašnje stabilnosti mora se i te kako voditi računa – često više nego u drugim zemljama – o demokratiji. Stalna istraživanja javnog mnjenja upravo svedoče o tome. Na, primer, mada je ekonomska logika podrazumevala eksploataciju litijuma, javno mnjenje je, bez obzira na motive, bilo protiv pa se od toga, do daljeg, odustalo. Ili, mada bi logika suvreniteta nalagala upotrebu državne sile, većinsko javno mnjenje tokom prošle godine ne bi podržalo takav način suprotstavljanja demonstrantima pa je policija korišćena veoma restriktivno. Svaki put kada je u prvi plan stavljana demokratija trpeo je neki od ostala dva zahteva, što samo dodatno potvrđuje neumoljivost trileme.

To su samo dva primera, ali zapravo, čitavo vreme svoje vladavine Vučić balansira između zahteva države (suvereniteta), naroda (demokratije) i okruženja (globalizacija). Rezultat tog balansiranja – ako se stvar gleda iz perspektive da je čaša polupuna – jeste njegovo dugotrajno održanje na vlasti. Ali ako se gleda iz perspektive poluprazne čaše, rezultat su snažni istovremeni pritisci sa više strana. Oni kojima je odbrana suvereniteta na prvom mestu čak i po cenu žrtvovanja ekonomskog razvoja kritikuju ga zbog kompromiserske politike prema pitanju Kosova i Metohije. Oni kojima su dublje evrointegracije najvažnije kritikuju ga zbog suverenističke politike. I jedni i drugi ga kritikuju zbog nedostatka demokratije, mada je iskustvo pokazalo da je i u vreme suvereniste Miloševića, ali u vreme evroentuzijasta nakon 5. oktobra bilo manje medijskih sloboda, a o ostalim kriterijumima ODIHR-a ne treba ni trošiti reči.

Ali ako je za utehu, i Vučićevi „neprijatelji” imaju slične trileme. EU, ili bar jedan njen deo bi voleo da mu vidi leđa, ali tako da umesto njega ne dođu tvrđi suverenisti. Zato, mada im suštinski smeta suverenitet, kritikuju nedostatak demokratije ne bi li privukli i deo suverenista. Suverenistima to prija jer bi se i oni rado oprostili od Vučića. Jasno im je da sami ne mogu da ga sruše, ali su, bar oni promoćurniji, svesni i da bi se sve sile Evrope urotile da nakon njega dođe neko ko bi preko noći prihvatio sve zahteve Brisela. Upravo to, kao i činjenica da ne postoje jasno definisane i organizovane alternativne političke opcije koje bi uobličile evroentuzijastičku i suverenističku politiku stvaraju privid da je moguće prevariti trilemu.

Verujem da je uvaženi čitalac do sada odlučio šta bi žrtvovao. Sigurno je pritom računao i da eventualno žrtvovanje suvereniteta podrazumeva odricanje od KiM, okretanje leđa RS i prihvatanje krivice za raspad SFRJ i svih zala koja su otuda proistekla. Bez sumnje i oni koji bi žrtvovali ekonomsku globalizaciju su ukalkulisali da bi za malu zemlju kakva je Srbija to podrazumevalo ekonomsku izolaciju i značajno opadanje životnog standarda. Najzad, i oni koji misle da bi najmanje loše bilo žrtvovati demokratiju sigurno su bar pomislili da to znači da ih niko ne bi ni pitao šta oni misle.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista