Лепе, образоване, успешне и саме

Двадесетседмогодишња Оливера Вуковић, апсолвенткиња Правног факултета у Београду, дели судбину типичних Београђанки на прагу тридесетих: лепа је, образована и сама. Иако води прилично интензиван друштвени и академски живот и време углавном проводи на факултету или у кафићима, Оливера искрено каже:

– Једноставно, нико никоме не прилази! Младићи и девојке седе у одвојеним групицама, одмеравају се испод ока или само гледају у своје мобилне телефоне. Ако дође до неке комуникације, тражи се фејсбук-профил и то је то. Дешава се да ми неко узме телефон и никад се више не јави. Не схватам поенту – искрено каже Оливера, која додаје да је упркос личном отпору према друштвеним мрежама, отворила свој фејсбук-профил како би стекла нова познанства.

Ја донекле могу да разумем мушкарце – ако немате сталан посао и стан, а мислите да је свака девојка „ментална двојница” Станије или Сораје која од мушкарца очекује да им обезбеде живот на високој нози, јасно ми је зашто нам не прилазе, додаје Оливера и каже да готово све њене блиске другарице и пријатељи имају проблем да нађу партнера.

Да ли је родитељи често питају „кад ће да се уда”?

– Да! Али ја им увек кажем: Лакше је било вама. Можда су била сиромашнија времена, али је постојала перспектива. Знало се да ћете добити посао и стан, ако се стрпите. Сада се на посао чека годинама, а стан је постао „мисаона именица”. Мени често говоре да је некада било сиромашније време, али да су се деца више рађала. Међутим, мени се чини да су се људи тада много више дружили. Када слушам приче својих родитеља, имам утисак да је удварања и романтике било „у неограниченим количинама”. Људи су били упућени једни на друге, јер није било друштвених мрежа и упознавање није представљало никакав проблем. Мислим да је упркос интернету, мобилним телефонима и друштвеним мрежама, моја генерација осуђена на самоћу и отуђеност – тужно констатује ова девојка.

Оливера признаје да је нервирају апели државних душебрижника да треба рађати што више деце како би се поправила наталитетна статистика. 

– За разлику од америчког председника Кенедија, који је својим сународницима говорио: „Немојте да питате шта ваша држава може да уради за вас, већ шта ви можете да урадите за своју државу”, сматрам да имам право да питам: а шта је моја држава учинила да ја заснујем породицу. На који начин ми је помогла? Да ли ме чека посао када завршим студије? Да ли има олакшица за младе брачне парове да подигну стамбени кредит под повољнијим условима? Зашто је држава дозволила послодавцима да женама приликом запошљавања гурају под нос уговоре којима се оне обавезују да у наредном периоду неће рађати и да их отпуштају када затрудне или када се врате са породиљског одсуства – пита се Оливера. 

Након што је окончала седам година дугу везу, тридесетпетогодишња Жељка Бркић пронашла је нову љубав – тренинге и физичку активност. Посветила се каријери инструктора боди-пампа и веома је задовољна својим животом, иако признаје да би било лепше да тај живот дели са неким. На питање да ли јој мушкарци прилазе, а она са осмехом одговара: „Наравно да ми не прилазе, када могу да подигнем већу тежину од њих.”

Жељка Бркић

Жељка за себе у шали каже да се једнако добро сналази и са теговима и са речима: осим што је „Лес Милс” инструктор боди-пампа, она се бави заштитом интелектуалне својине, а цео тај „пакет” – изглед, памет и снага, зна да буде прилично застрашујући за оне који би требало да буду „јачи пол”.

– Иако ме многи знају по тренинзима и теговима, мој главни посао је заштита патента, жига, дизајна. Заступник сам пред заводом за интелектуалну својину – каже Жељка и додаје да тренутно нема везу, али да то не значи да не размишља о томе да заснује своју породицу.

– Волела бих да мој карактер не дефинише израз: „ја могу, ја знам и ја умем”, који можда одбија мушкарце, али сам свесна да у породици имам јаку женску фигуру, односно мајку која такође „све може, све стиже и све ради”, а од које сам наследила и спортски дух – каже Жељка.

И на њену адресу стално стижу родитељска питања – кад ће да се „скраси”…

– Мама ме то стално пита, а ја увек исто одговарам: има времена, све се стиже, не треба робовати времену ни стереотипима. Не постоји право време за удају и рађање. Постоји само права особа – закључује Жељка.