Пркос Паштуна

АНАЛИЗА ВЕСТИ

Кад нам нешто у последњи час измакне, онда је најбоља утеха – да то, у ствари, нисмо ни желели. Баш тако је поступио британски лорд Педи Ешдаун, који је већ паковао кофере за Кабул (и увелико регрутовао сараднике), да би авганистански председник Хамид Карзаи у суботу, онако успут, у интервјуу Би-Би-Сију датом у Давосу, изјавио како бивши „суперизасланик” УН за Босну није најпогоднија личност за сличан посао у Авганистану.

Био је то јавни дипломатски шамар: оваква именовања се по правилу прво дискретно усагласе између свих заинтересованих страна (у овом случају Вашингтон, Лондон, УН и Кабул), па тек онда обелодане. Зато сада није сасвим јасно да ли се Карзаи предомислио – или је његова сагласност узимана „здраво за готово”.

Како год било, одбијање Педија Ешдауна има шири значај у контексту деликатних односа између власти (номинално) сувереног Авганистана, и предводника снага НАТО-а које у тој земљу воде „рат против терора” (Вашингтон и Лондон), са директним последицама на унутрашњополитичке односе у Кабулу, али и на регионалне геополитичке калкулације.

Најчешће помињано објашњење да је лорда Ешдауна дисквалификовала његова репутација из Босне и бојазан да би и у Авганистану функционисао као колонијални господар само је делимично тачно. Уверљиво звуче и тумачења да се Карзаи уплашио да би арогантни Британац подрио његову власт, али треба имати у виду и околност да је Карзаијев председнички ауторитет на свакодневној провери на авганистанским базарима, где ће овај пркос, узимајући у обзир историју три авганистанско-британска рата, добро одјекнути.

Како год било, ово је ударац „коалицији вољних”, операцији НАТО-а у којој учествује 42.000 војника из 37 земаља, највише из САД (18.000) и Британије (7.800), која разматра нову стратегију борбе против ојачалих снага талибана. Ешдаун је требало да буде координатор између команде НАТО-а, УН, ЕУ и владе у Кабулу, која је, међутим, последњих недеља веома гласно критиковала учинак Британаца у јужној провинцији Хенанд. По многим проценама, иначе, НАТО је све даље од тога да тамошњи рат добије – сада контролише само административне центре, док су у руралним подручјима, где живи две трећине Авганистанаца, господари Талибани.

Одбијање плана да британски лорд постане нека врста паралелне власти у земљи јача Карзаијеву позицију и у Ирану и Пакистану, који веома заинтересовано прате тамошњу ситуацију. Иран је већ декларисани непријатељ САД, али и авганистански сусед. „Ми смо Ирану отворили врата и он нам је од помоћи”, изјавио је Карзаи Си-Ен-Ену, такође у Давосу.

Одбијање Ешдауна иде на руку и пакистанском председнику Мушарафу, који је, с једне стране, зависан од америчке помоћи, али не жели да буде виђен као амерички вазал. Мушараф управо покушава да пронађе начин да одбије америчке понуде за директно војно ангажовање у Пакистану – прихватање би му политички веома штетило – али и да истовремено задржи америчку наклоност.

После дугог ћутања, подршку Мушарафу недавно је, кроз коментар у „Женмин жибаоу”, пружила и Кина, такође с погледом на Авганистан. Најзад, није немогуће замислити да Кабул пожели да постане део Шангајске организације за сарадњу коју предводе Русија и Кина, а у којој су и авганистански северни суседи Узбекистан и Таџикистан, као и Казахстан и Киргистан.

Уместо Ешдауна, Карзаи је поменуо да би као изасланика радо видео британског генерала Џона Мекола, првог команданта НАТО-а у Авганистану (2002), сада заменика главнокомандујућег у Европи. Помињу се и бивши шеф турске дипломатије Хикмет Четин (кога би, наводно, у Кабулу радо видели Руси), као и норвешки дипломата Кај Ејде, који је био стални норвешки представник у НАТО-у од 2002. До 2006, а уз то се калио и на Балкану (као изасланик УН за примену стандарда на Космету). Оно што је засад извесно то је да се процес враћа на почетак – на велико задовољство талибана.