Prkos Paštuna

ANALIZA VESTI

Kad nam nešto u poslednji čas izmakne, onda je najbolja uteha – da to, u stvari, nismo ni želeli. Baš tako je postupio britanski lord Pedi Ešdaun, koji je već pakovao kofere za Kabul (i uveliko regrutovao saradnike), da bi avganistanski predsednik Hamid Karzai u subotu, onako usput, u intervjuu Bi-Bi-Siju datom u Davosu, izjavio kako bivši „superizaslanik” UN za Bosnu nije najpogodnija ličnost za sličan posao u Avganistanu.

Bio je to javni diplomatski šamar: ovakva imenovanja se po pravilu prvo diskretno usaglase između svih zainteresovanih strana (u ovom slučaju Vašington, London, UN i Kabul), pa tek onda obelodane. Zato sada nije sasvim jasno da li se Karzai predomislio – ili je njegova saglasnost uzimana „zdravo za gotovo”.

Kako god bilo, odbijanje Pedija Ešdauna ima širi značaj u kontekstu delikatnih odnosa između vlasti (nominalno) suverenog Avganistana, i predvodnika snaga NATO-a koje u toj zemlju vode „rat protiv terora” (Vašington i London), sa direktnim posledicama na unutrašnjopolitičke odnose u Kabulu, ali i na regionalne geopolitičke kalkulacije.

Najčešće pominjano objašnjenje da je lorda Ešdauna diskvalifikovala njegova reputacija iz Bosne i bojazan da bi i u Avganistanu funkcionisao kao kolonijalni gospodar samo je delimično tačno. Uverljivo zvuče i tumačenja da se Karzai uplašio da bi arogantni Britanac podrio njegovu vlast, ali treba imati u vidu i okolnost da je Karzaijev predsednički autoritet na svakodnevnoj proveri na avganistanskim bazarima, gde će ovaj prkos, uzimajući u obzir istoriju tri avganistansko-britanska rata, dobro odjeknuti.

Kako god bilo, ovo je udarac „koaliciji voljnih”, operaciji NATO-a u kojoj učestvuje 42.000 vojnika iz 37 zemalja, najviše iz SAD (18.000) i Britanije (7.800), koja razmatra novu strategiju borbe protiv ojačalih snaga talibana. Ešdaun je trebalo da bude koordinator između komande NATO-a, UN, EU i vlade u Kabulu, koja je, međutim, poslednjih nedelja veoma glasno kritikovala učinak Britanaca u južnoj provinciji Henand. Po mnogim procenama, inače, NATO je sve dalje od toga da tamošnji rat dobije – sada kontroliše samo administrativne centre, dok su u ruralnim područjima, gde živi dve trećine Avganistanaca, gospodari Talibani.

Odbijanje plana da britanski lord postane neka vrsta paralelne vlasti u zemlji jača Karzaijevu poziciju i u Iranu i Pakistanu, koji veoma zainteresovano prate tamošnju situaciju. Iran je već deklarisani neprijatelj SAD, ali i avganistanski sused. „Mi smo Iranu otvorili vrata i on nam je od pomoći”, izjavio je Karzai Si-En-Enu, takođe u Davosu.

Odbijanje Ešdauna ide na ruku i pakistanskom predsedniku Mušarafu, koji je, s jedne strane, zavisan od američke pomoći, ali ne želi da bude viđen kao američki vazal. Mušaraf upravo pokušava da pronađe način da odbije američke ponude za direktno vojno angažovanje u Pakistanu – prihvatanje bi mu politički veoma štetilo – ali i da istovremeno zadrži američku naklonost.

Posle dugog ćutanja, podršku Mušarafu nedavno je, kroz komentar u „Ženmin žibaou”, pružila i Kina, takođe s pogledom na Avganistan. Najzad, nije nemoguće zamisliti da Kabul poželi da postane deo Šangajske organizacije za saradnju koju predvode Rusija i Kina, a u kojoj su i avganistanski severni susedi Uzbekistan i Tadžikistan, kao i Kazahstan i Kirgistan.

Umesto Ešdauna, Karzai je pomenuo da bi kao izaslanika rado video britanskog generala Džona Mekola, prvog komandanta NATO-a u Avganistanu (2002), sada zamenika glavnokomandujućeg u Evropi. Pominju se i bivši šef turske diplomatije Hikmet Četin (koga bi, navodno, u Kabulu rado videli Rusi), kao i norveški diplomata Kaj Ejde, koji je bio stalni norveški predstavnik u NATO-u od 2002. Do 2006, a uz to se kalio i na Balkanu (kao izaslanik UN za primenu standarda na Kosmetu). Ono što je zasad izvesno to je da se proces vraća na početak – na veliko zadovoljstvo talibana.