Могли бисмо да можемо

Храбра пакистанска девојчица Малала Јусафзај, добитница овогодишње Нобелове награде за мир, пожелела је свој деци света квалитетно образовање. У питању је несумњиво узвишени циљ који би свака нормална влада морала фанатично да форсира.

Наравно, под условом да план није затупљивање младих нараштаја у циљу стварања послушне армије пасивних грађана без елементарне ширине. Ипак, многи показатељи опомињу како се нешто слично управо дешава унутар образовног система Србије.

Није посреди само наговештај маргинализације општеобразовних предмета попут филозофије и социологије у средњим стручним школама, нити се ради о генералном нарушавању ауторитета просветних радника итд. Реч је пре свега о базичном односу државе према позивима учитеља, наставника, професора… који се пре свега огледа у њиховим мизерним платама.

Француски социолог Пјер Бурдије истицао је да лични доходак представља очигледан показатељ вредности која се придаје послу и његовим извршиоцима. То даље значи да неадекватне (читај смешне) плате у већини случајева рефлектују презир који послодавац изражава према одређеној функцији и њеном носиоцу.

Шта тек рећи за ситуацију у којој се трагикомичне плате просветних радника додатно умањују за 10 одсто? Некада је спахија презирао функцију сељака који му је плаћао харач у виду „десетка” (10 одсто) од онога што би (у зноју лица свог) произвео на имању? Историја се понавља, зар не?

А опет, не би ваљда министар просвете Вербић наметао просветним радницима харач од 10 одсто да то од њега не захтева министар финансија Вујовић. Не би ни прагматични министар Вујовић скупљао „десетак” од просветара да му то не заповеда премијер Вучић.

Не би премијер Вучић октроисао десетопроцентни харач да то изричито не иште „света” рационализација. Разуме се да ни „рационализација” не би исисавала 10 одсто из осиромашене просвете да је на такво што не приморава ММФ.

На концу, тешко да би ММФ проповедао стезање каиша да није вођен „хуманом” мисијом привредног опоравка Србије, Бангладеша, Мауританије и других „перспективних“ земаља.

У оним другим „мање перспективним”, попут Белгије и Италије, грађани излазе на улице и протестују због емемефовске логике штедње (смањења плата, подизања прага одласка у пензију…), свега дакле онога због чега се у Србији углавном ћути.

Могли бисмо се (да можемо) и ми подухватити уставом загарантованих права и бар једном, организовано и солидарно а не стихијски и дезоријентисано, изразити протест против селективних мера штедње које очигледно не важе подједнако за све друштвене слојеве и професије.

Истина, просветари јесу ступили у нешто што личи на штрајк, али то по свему судећи не изазва нарочиту медијску пажњу. Наоружани сунђером и кредом, скратили су часове за цирка 15 минута, али се и такав донкихотовски чин на крају свео на конфузан и разједињен покушај.

У појединим сегментима чак и траљав, јер док једни штрајкују, други изигравају штрајкбрехере, а трећи изненађено, у кратким вестима при дну новинске стране, откривају да штрајк и даље траје.

ишта чудно будући да је већина просветних радника преплављена страхом од губитка посла и једино спасење види у колективном уговору. Е, управо се у том страху огледа трагика узајамног односа просвете и власти.

Како тренутно ствари стоје, рундековски одговор на лењиновско питање „да ли бисмо овај тренд могли преокренути?” гласио би: могли бисмо да можемо. Уосталом, квалитетног образовања нема без квалитетног наставничког кадра. А овога опет тешко може бити са октроисаним харачима у виду феудалних „десетака”. Двадесет први век је.