Mogli bismo da možemo

Hrabra pakistanska devojčica Malala Jusafzaj, dobitnica ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, poželela je svoj deci sveta kvalitetno obrazovanje. U pitanju je nesumnjivo uzvišeni cilj koji bi svaka normalna vlada morala fanatično da forsira.

Naravno, pod uslovom da plan nije zatupljivanje mladih naraštaja u cilju stvaranja poslušne armije pasivnih građana bez elementarne širine. Ipak, mnogi pokazatelji opominju kako se nešto slično upravo dešava unutar obrazovnog sistema Srbije.

Nije posredi samo nagoveštaj marginalizacije opšteobrazovnih predmeta poput filozofije i sociologije u srednjim stručnim školama, niti se radi o generalnom narušavanju autoriteta prosvetnih radnika itd. Reč je pre svega o bazičnom odnosu države prema pozivima učitelja, nastavnika, profesora… koji se pre svega ogleda u njihovim mizernim platama.

Francuski sociolog Pjer Burdije isticao je da lični dohodak predstavlja očigledan pokazatelj vrednosti koja se pridaje poslu i njegovim izvršiocima. To dalje znači da neadekvatne (čitaj smešne) plate u većini slučajeva reflektuju prezir koji poslodavac izražava prema određenoj funkciji i njenom nosiocu.

Šta tek reći za situaciju u kojoj se tragikomične plate prosvetnih radnika dodatno umanjuju za 10 odsto? Nekada je spahija prezirao funkciju seljaka koji mu je plaćao harač u vidu „desetka” (10 odsto) od onoga što bi (u znoju lica svog) proizveo na imanju? Istorija se ponavlja, zar ne?

A opet, ne bi valjda ministar prosvete Verbić nametao prosvetnim radnicima harač od 10 odsto da to od njega ne zahteva ministar finansija Vujović. Ne bi ni pragmatični ministar Vujović skupljao „desetak” od prosvetara da mu to ne zapoveda premijer Vučić.

Ne bi premijer Vučić oktroisao desetoprocentni harač da to izričito ne ište „sveta” racionalizacija. Razume se da ni „racionalizacija” ne bi isisavala 10 odsto iz osiromašene prosvete da je na takvo što ne primorava MMF.

Na koncu, teško da bi MMF propovedao stezanje kaiša da nije vođen „humanom” misijom privrednog oporavka Srbije, Bangladeša, Mauritanije i drugih „perspektivnih“ zemalja.

U onim drugim „manje perspektivnim”, poput Belgije i Italije, građani izlaze na ulice i protestuju zbog ememefovske logike štednje (smanjenja plata, podizanja praga odlaska u penziju…), svega dakle onoga zbog čega se u Srbiji uglavnom ćuti.

Mogli bismo se (da možemo) i mi poduhvatiti ustavom zagarantovanih prava i bar jednom, organizovano i solidarno a ne stihijski i dezorijentisano, izraziti protest protiv selektivnih mera štednje koje očigledno ne važe podjednako za sve društvene slojeve i profesije.

Istina, prosvetari jesu stupili u nešto što liči na štrajk, ali to po svemu sudeći ne izazva naročitu medijsku pažnju. Naoružani sunđerom i kredom, skratili su časove za cirka 15 minuta, ali se i takav donkihotovski čin na kraju sveo na konfuzan i razjedinjen pokušaj.

U pojedinim segmentima čak i traljav, jer dok jedni štrajkuju, drugi izigravaju štrajkbrehere, a treći iznenađeno, u kratkim vestima pri dnu novinske strane, otkrivaju da štrajk i dalje traje.

išta čudno budući da je većina prosvetnih radnika preplavljena strahom od gubitka posla i jedino spasenje vidi u kolektivnom ugovoru. E, upravo se u tom strahu ogleda tragika uzajamnog odnosa prosvete i vlasti.

Kako trenutno stvari stoje, rundekovski odgovor na lenjinovsko pitanje „da li bismo ovaj trend mogli preokrenuti?” glasio bi: mogli bismo da možemo. Uostalom, kvalitetnog obrazovanja nema bez kvalitetnog nastavničkog kadra. A ovoga opet teško može biti sa oktroisanim haračima u vidu feudalnih „desetaka”. Dvadeset prvi vek je.