Улога патриотске цензуре у историји

На самом почетку Првог светског рата, у августу 1914. године, тадашњи немачки министар иностраних послова Готлиб фон Јагов, поверио је свом заменику Артуру Цимерману важан задатак да припреми публикацију о предисторији рата „за неизбежну борбу мишљења”, која ће, како је сматрао Фон Јагов, уследити и у средишту имати питање одговорности и кривице за отпочињање рата.

Колико је био у праву показала је и година на измаку, у којој је на многим странама и на различите начине обележен век од почетка Великог рата. Уз остало, и историографским реконструкцијама, у којима се и данас кривица за почетак тог рата и његови узроци траже и налазе у јавној и тајној политици Србије и Русије.

Према америчкој историчарки Аники Момбауер, већ током првих недеља рата 1914. године, питање ратне кривице стекло је висок политички приоритет из најмање два разлога, пошто је елита морала да убеди немачки народ, а онда и неутралне земље, пре свега САД, да је Немачка у рат ушла из правичних разлога.

Тај политички приоритет био је у складу са поруком цара Виљема Другог из августовског прогласа 1914. године: „Усред мира напада нас непријатељ!”

На подлози овог поклича брзо су обликована три мита – мит о немачкој невиности и праведном одбрамбеном рату, мит о њеној непобеђеној армији и мит о „ножу у леђа”. Јавност, снажно хушкана преко штампе, лако је прихватила сва три мита, а немачка дипломатија и историографија, као и она у Аустрији, већ током рата су се латиле великог посла доказивања пре свега кривице Русије и Србије.

Збирке „патриотски цензурисаних” и фалсификованих докумената у Немачкој и Аустрији, делови мемоара пажљиво одабрани за објављивање или остављени у мраку приватних или државних архивских колекција, брзо су, одмах по окончању рата, постали плодно тло на коме ће почети да цвета ревизионизам, чија се жилавост у континуитету потврђује од тада до данас.

Поуздани истраживач и зналац ревизионизма, његове политичке, државне, интелектуалне и научне позадине, професор др Миле Бјелајац, научни саветник Института за новију историју Србије, протеклих година је систематски анализирао овај проблем и износио критику заступника ревизионизма, с којима је сучељавао ставове и на међународним научним скупова.

Неке од својих увида изнео је у децембру 2013. и на страницама „Политике”, у фељтону који је привукао велику пажњу историчара и читалаца, а онда је тај текст послужио Бјелајцу као подлога за књигу „1914–2014: Зашто ревизија?”, коју је пре извесног времена објавио Медија центар „Одбрана”.

Испитујући старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата, Бјелајац је у овој драгоценој студији сачинио нарочит преглед ревизионистичке литературе, од њених почетака до данас, изнео уверљиве критичке аргументе који тој литератури измичу тло испод ногу и зналачки одговорио на питање садржано у наслову његове књиге.

Да би то учинио, Бјелајац је пластично описао и подвргао критици механизме државног утицаја на историчаре (домаће и стране), на селективно објављивање докумената, машинерију која документе прикрива, а често и фалсификује. Успешно је разобличио „патриотску цензуру”, настојања да се у државном интересу врши лобирање за ревизионистичку слику Првог светског рата, уз вишедеценијско, стрпљиво придобијање и подржавање „истомишљеника” у тој ствари, што на другој страни подразумева излагање организованим хајкама и прогонима „опонената” међу историчарима који аргументовано устају против ревизионизма.

Позивајући се на кључне збирке докумената и историографских студија, као и на мемоарску литературу објављену у протеклих сто година, Бјелајац је у својој студији приказао темеље ревизионизма, његову позадину, различите јавне рефлексе и заступнике, да би кроз критику те позиције показао и њен континуитет од 1914. и 1919, преко 1927. и 1947. до 1964, а онда и од 1994. до 2014. године.

У великом замаху, али и сажето, у академски мирном а критички изоштреном тону, често уз коришћење ироничних обрта, Бјелајац је успешно разоткрио и механизме „патриотске цензуре”, пошто без разумевања тог механизма није могућ одговор на питање како се догодило то да се данас „цео свет вратио политичким менталитетима од пре сто година, опсењен геополитичким класичним мерилима, потребом за економском доминацијом која мора да диктира све и свуда”.

Месечари

Аутор је посебан одељак посветио критичкој анализи књиге „Месечари: Како је Европа ушла у рат 1914”, професора Кристофера Кларка са Универзитета Кембриџ, о којој је много писано и на страницама нашег листа.