Културне разлике видљиве у мозгу

Није свеједно којој историјској баштини припадате, разлике су уочљиве у вашем мозгу. Људи из различних културних подручја другачије решавају исти задатак, што се јасно очитава на снимцима главе. Истраживање је недавно спроведено у чувеном Масачусетском институту за технологију (МИТ).

Изучавање понашања показало је да такве разлике утичу на памћење и опажање. Да ли је ово видљиво и у некаквим можданим обрасцима?

Одавно су психолози установили да америчка животна уверења вреднујући више појединца истичу независност личности или предмета посматрања у односу на смисао (контекст) који их опредељује. У исти мах источноазијска друштва наглашавају дух општости и заједништва, успостављајући везу међузависности са описујућим значењем.

Желећи да то одгонетне предводник истраживања професор Џон Габријел из Макгаверновог иститута за проучавање мозга, у саставу МИТ-ија, замолио је десет људи скоро пристиглих из источне Азије и десет Американаца да брзо процене шта су видели. За то време снимао им је главу тзв. функционалном магнетском резонанцом, поступком који бележи промене у крвотоку мозга изазване одговарајућим мисаоним радњама.

Испитаницима је приказан одсечак узорка (подстицај) који се састојао од линија исцртаних унутар квадрата и тражено је да сваки упореде с претходним. У једним покушајима просуђивали су да ли су црте исте дужине, без обзира на величину окружујућих поља (потпуна оцена појединачних приказа независно од околине), а у другим су одлучивали да ли су линије у истој сразмери с квадратима, упркос безусловној величини квадрата (односна процена независних предмета).

Пређашња истраживања са сличним захатевима обелоданила су да су Американци тачнији у потпуном (апсолутном) процењивању, а придошлице из источне Азије у односном (релативном). У најновијем испитивању задаци су били лаки, тако да није било неслагања у постигнутим исходима двеју група.

Не лези враже, на површину је испливало нешто друго: опажени су другачији обрасци можданих промена у току извршавања. Американцима којима је односно расуђивање уобичајено теже укључила су се подручја задужена за пажњу у обављању мисаоних радњи, а знатно мање области културулошки блиске потпуном просуђивању. Код добровољаца из источноазијских земаља испољило се опречно усмерење: више су побуђени делови мозга за пажњу посвећени потпуном оцењивању.

Научници су се изненадили, нарочито великим одступањем у двема групама, а и опсегом укључења мождане пажње изван уобичајених културолошких претпоставки.

Истраживачи су отишли корак даље настојећи да покажу да је учинак већи код учесника који су се више поистоветили са својом баштином. Зато су користили упитнике који су наглашавали наклоности (претпостављена преимућства) и вредности друштвених односа, као што је та да ли појединци осећају кривицу за губитак члана породице, да би одмерили колико се културно поистовећују. И код једних и код других су запазили да је веће поистовећивање са особеностима своје културе у спрези са више израженим обрасцима можданих промена.

Како је то могуће?

Сваки човек се ослања на исто устројство пажње за мноштво тешких сазнајних изазова, али је увежбан да га употреби на различите начине, у шта су умешани културолошки погледи и процене. Задивљујуће је што је начин на који мозак одговара на ове једноставне подстицаје предвидив и сагласан с мишљењем појединаца у вези са независним или међузависним друштвеним односима.

А шта је са пре десетак година у нас омиљеном и разглашеном крилатицом „Лепше је с културом”?