И загрмеше Пенелопе

Одувек је тако било. Мушкарци су предодређени да држе говоре. И ма како да им је жена прирасла срцу, пожељно је да она отвара уста само у најужем кругу. У Хомеровој Одисеји на почетку књижевности, Одисеј путује, Пенелопа га чека, а њихов син Телемах израста у човека. То зрело чојство се десило у једном преломном тренутку – кад је мајку поставио на место које „женскадији” припада. И рекао јој да ућути.

Британска професорка класичних студија на Кембриџу, једна од уредница култног лондонског литерарног часописа „Тајмс литерари саплемент”, Мери Бирд (59) изазвала је још једну велику буру на Острву, када је пре неколико месеци у оквиру свог контроверзног есеја „Драга, хајде ућути”, детаљније разрадила ову епизоду из класичне књижевности, у оквиру своје познате тезе да мушкарци не желе женама да препусте место за јавном говорницом.

Кад верна Пенелопа из својих приватних одаја улази у главни хол и покушава нешто и сама да каже просцима које упорно одбија, њен син јој наређује да се повуче натраг.

„Говор је мушки посао, мој посао, јер ја владам овим домаћинством”, каже Телемах својој мајци, а то је један од преломних тренутака сазревања Одисејевог и Пенелопиног сина.

Данас има пуно непокорних Пенелопа, поготово кад зађу у године. Оне дрско улазе у мушки забран. Једна од њих је Мери Бирд.

Свој есеј о ућуткивању жена кроз историју Бирд је изговорила пред препуном салом у Британском музеју.

Ни Римљани нису подносили жене, ако су се усудиле да говоре у јавности. Бирдова наводи неколико историчара из Римског доба који их карактеришу као лајавице. Или – као лица, претворена у мушкарце.

Да ли је тако и данас у Британији? Не баш сасвим, мада професорку класичних студија засипају увредљивим порукама, и најбизарнијим претњама.

„Умукни кучко”, уобичајен је рефрен. Али, на менију су све врсте псовки, увреда и претњи, од силовања до убиства, тврди она.

Мери Бирд се редовно се појављује на културним програмима Би-Би-Сија, написала је десетак књига, често пише за „Гардијан”, лист британске либералне интелигенције, једини је женски професор класичних студија на Кембриџу. Средовечне жене које је гледају на телевизији јој се диве и зато што одбија да прикрије видљиве знаке старења. Не шминка се, не фарба косу, необавезно је обучена уз неки ексцентрични детаљ као што су златасте патике, или љубичасто уоквирени наочари… И чини се, како примећује амерички недељник „Њујоркер” да јој је сасвим удобно у њеној кожи и обући. Много је више концентрисана на оно што има да каже него на свој изглед. Е, то је баш оно што нервира мушкарце.

Жустру дебату је распирила опаска телевизијског критичара „Сандеј тајмса” А. А. Гила који је похвалио квалитет њених ТВ емисија о Римском царству, али је препоручио да се Мери Бирд више не појављује на екранима због своје неугледне спољашности. „Њена сиво бела коса која се расипа по раменима је ’ужасна’, док јој је гардероба ’срамотна’”, написао је Гил.

Бирдова му је одговорила у „Дејли мејлу”:

„Кроз историју, увек је било мушкараца као што је Гил, који се плаше паметних жена. Ја сам једна од тих жена, с обзиром да сам професорка класике на Кембриџу. А Гил није завршио факултет, па мора да се служи увредама кад већ није кадар да осмисли ваљани аргумент.

Непослушне Пенелопе све су видљивије и на балканској сцени. Плесни театар „Госпође”, чине осам времешних жена аматера (Најмлађа има 55 година, а најстарија 80.): Теодора Сујић, Лепосава Станковић, Радојка Ментовић, Љиљана Младеновић, Нада Ћулибрк, Нада Кецман, Мира Иванчевић, Милана Вучковић. Премијеру „Госпођа”, по тексту и у режији Даре де Луке, на иницијативу и у кореографији Александра Саше Илића, извеле су професионално без грешке у марту на малој сцени Народног позоришта у Београду.

„Партнер ме чека у једној луци. Налазимо се да прославимо његов сто педесети рођендан, он је седам година млађи од мене. Ја вам своје године нећу открити”, изговара једна од глумица у „Госпођама” обучена у мини-сукњу од провидног тила. Друга констатује да је у „ташни некад носила презервативе док сада ту носи пургативе”, за сваки случај. Сапутнице на овом броду њишу се складно кад је бура, играју твист радознало истражују свет око себе, носе своје животне пртљаге без видљивог напора грацилно и елегантно. Све их опслужује млади Саша Илић, солиста балета Народног позоришта. Игра и бродског малог, пере палубу, тек понешто прозбори док оне апсолутно воде главну реч. У појединим тренуцима се види како помало сценски устукне пред тим грацилним, паметним, отвореним женама без икаквог комплекса.

Пре неки дан ове госпође извеле су своју представу у мушком затвору у Сремској Митровици. До тамо су их из Београда одвезле полицијске марице. Кажу да су их осуђеници поздравили громким аплаузом.

Има ли горе казне за балканског мушкарца него да им главну представу праве жене без стезника и ботокса без подизника и учвршћивача. У једном моменту госпође се наљуте, све скидају штикле, и упере их у недужног и нежног Сашу. Солиста балета је пренеражен. А можете мислити како на штикле гледају осуђеници, лишени свог ватреног оружја због кога су махом и заглавили ту где су.

Госпође, махом удате, удовице или разведене, рекле су ми да их код куће ближа и даља породица из све снаге подржава. Иако су у позоришту потпуне аматерке, успеле су у храбром уметничком циљу: да жене у годинама престану да буду невидљиве.

У есеју за портал посвећен европским темама „Јурозин”, хрватска књижевница и новинарка Славенка Дракулић покушава да одговори на питање зашто у лепој књижевности нема прича о женској старости.

Мушки писци као што су Филип Рот (80) или јужноафрички нобеловац Џеј М. Куци објавили су романе о старењу, али о томе не пишу женске књижевнице. По њеном мишљењу женско старење разликује се од мушког, па јој тим више недостаје фикција на ту тему, поготово што жене у годинама нису толико обузете нестајањем либида као мушкарци. Пронађу се понеки мемоари, тржиште је преплављено теоријским и практичним разглабањем како да жена што боље прикрије своје године, али нема готово ниједног књижевног дела о томе како се осећа жена и како види своје тело док стари.

На сцени, госпође су проговориле. Морају да напишу још и романе. Да створе неке нове књижевне Пенелопе, чија функција неће бити сведена на верно и доживотно чекање да се он врати кући. Оне брже старе, а дуже живе, бар такво мишљење влада о женама које не покушавају да свим новцем испеглају своје године. Па зашто онда, не утроше своју енергију на неку креативну фикцију, кад имају још мало, али довољно времена.