Поема за Маријану

„Свакога дана у сваком погледу све више напредујемо.” Ова реченица, иначе лековита иронијска аутосугестија, лозинка јунака из првог Кустиног филма „Сјећаш ли се Доли Бел”, могла би да помогне. Остало је још два дана до 2015. године, и наравно, свако од нас, свако на свој начин прави своје билансе.

Па добро, јесу ли нам биланси уопште потребни? Да ли нам је довољна немаштовита најлуђа ноћ, Грандово народно весеље, илузија да постоје разлози за радост. И мамурлук који долази после свега, па буђење уз неизбежну Наду Мацуру, која нам саветује да се од главобоље лечимо расолом или киселом чорбом. И да не једемо масно, животињска маст десеткује народ, који без ње ипак није то што јесте.

Почео бих донекле наопако, од 10 до 1, шта је то, по мом скромном суду, обележило годину, колико драматичну, толико бизарну, чудесну, депресивну, опасну, једну једину, непоновљиву у историји. Дакле, овако!

10. Београд на води. То, на води, могло би да буде и прво у рангу. Али није, зато што овде има и важнијих утопија. Не бих морао да будем скептик, мада воду трпим само у чесми, флаши и кади. Но, моје сумње долазе од недостатка одговора бар на два питања: шта ће тамо да се ради? Ко ће на води да живи?

9. Обреновац у води. Драматични мај: „Катастрофа библијских размера”, како је то сликовито рекао премијер. Игра природе, јавашлука и људске солидарности, немоћ пред стихијом и немаром, неукусни политички маркетинг усред великог поводња. Потоп са каквим-таквим срећним крајем, ако томе краја уопште има.

8. Шабац на граници воде. Више хиљада добровољаца који су носили џакове. Лоша организација одбране. Драма са политичким водвиљем. Премијер узима од председника власт над војском, и одређује начелника генералштаба за шефа насипа. Први генерал данима обавља посао команданта батаљона, али то подноси са високим достојанством коју је власт покушала да му наруши. Овде краја нема.

7. Парада победе, четири дана пре рока. Путин, као највећи пријатељ Србије посматрао је заиста одличан наступ српских војника. Параде постоје да би се показала снага људи њиховог оружја. У суштини, то је прилично скупа егзибиција. Показали смо складне ешелоне, одличан стројеви корак. Гост у чију част се корачало био је углавном далек. Падала је киша. Српска политичка елита је одбила кишобране, па смо коначно видели како министар Тасовац заиста изгледа.

6. „Јужни ток”. Остају нам две заварене цеви, као споменик лаковерности. Кроз њих ће струјати кошава. Ваљају нам поља са ветрењачама за јефтину производњу енергије. Само да нађемо одговарајућу бедевију сличну Росинанте. Дон Кихота и Санча Панса овде има на претек.

5. Мост код Борче. Коначно, друга ћуприја на Дунаву. На отварању премијер Кине Ли, наш Вучић. Позвали и Ђиласа. Мало се чудио што је мост без пилона. Ту се нашао и амбасадор Бачевић. Пробао да каже да мост неће ни бити потребан кад се прокопа пловни канал Београд–Солун.

4. Кинески премијер на самиту у Београду. Пробао хлеб и со. Србија се нашла на путу свиле, а председник владе државе од милијарду и триста милиона спавао у Хајату. До сусрета са председником Николићем спавао мирно.

3. Употреба Тарабића у далекоисточне сврхе. Председник Николић афирмисао наш пророчки фолклор, говорећи о најезди „жутих”, који ће се напити воде са Мораве, а онда могу у Институт за цревне болести.

И гост, кинески премијер Ли се снашао. Позвао је колоритног српског домаћина да дође у Кину и напије се воде са Јангцекјанга, после Меконга најзагађеније реке на свету. У доба Тарабића, ако су постојали, Морава је била питка вода, ако је текла. Тако симболични позив на речни напој, има у себи доказа о непознавању најважнијих српских водотокова. Отуда и онолике поплаве.

2. Не бих пред празнике обавештавао власти о томе да је удар на плате и пензије уставно недопуштен. Кад се министар Селаковић прибере од преговора са адвокатима, можда ће им рећи. На другом месту је ипак српски парламент. По опробаном моделу апсолутне владавине већине, председавајући само у ретким случајевима допушта припаднику опозиције да започне реченицу. И шта бива? Добијамо чисту глаголску литературу, реторику коју је лично драматизовао неки лучки радник. Животињску фарму.

А некада је било још горе. Опозиција на челу са Шешељем сипала је воду на кога стигне, војвода је чупао каблове, чак се у истој сали потукао са Слободаном Краповићем и прошао прилично лоше.

Сада власт, коју је Шешељ зачео, не допушта да опозиција личи на њих док су били опозиција.

1. Апсолутно прво место за Маријану Милосављевић, новинарку достојну поеме, која је колегиници дала бубрег. Врхунац епског и лирског доброчинства које је вредније од живота и докида страх од смрти. Пред тим чином све друго застаје, то је овогодишња слава давања наде и радости, најважније победе, хиљадоструко важнија од сложног корака пред Путином на киши.