У потрази за срећом

"Који је смисао живота, месје Сартр…?"
Орхан Памук: "Џевдет-бег и његови синови"

Бити срећан. Најнедостижнија жеља сваког човека, највећа химера јер је границе среће немогуће одредити; могуће је, једино, разумом  прекинути потрагу за њом и прихватити њене сурогате у оквирима идеала друштва у којем сте. У супротном, несрећа је ваш верни пратилац, а задовољство тек "млака вода на језику", како је написао Хелдерлин.
Најновија књига нобеловца Орхана Памука која је преведена на српски језик – "Џевдет-бег и његови синови" ("Геопоетика", превод с турског за српско издање Енвер Ибрахимкадић), иначе први роман овог турског писца, бави се управо дефиницијом среће, лутањима и варљивим сусретима са њом. Писан у најчистијем, мајсторском, реалистичком маниру "Џевдет-бег и његови синови" танане облике среће тражи кроз три генерације угледне истанбулске породице, од времена Младотурака с почетка прошлог века до марта 1971, у освит војне интервенције. Бурна историја Турске са (за традиционалисте и конзервативце неприхватљивим) величанственим прогресивним променама у самом корену друштва које је наметнуо први председник турске републике Кемал Ататурк, потом Други светски рат, мир и војни пуч у позадини су овог романа али итекако формирају делање и профиле главних јунака.

По атмосфери, поготову у првом делу књиге у којем је савршено представљен лик Џевдет-бега, ово дело Орхана Памука подсетиће читаоце на највећу породичну сагу коју је савремена српска литература изнедрила, на непоновљиво "Златно руно" Борислава Пекића, на Његоване са свим њиховим фантазмагоријама о срећи и борбом за добробит фирме. Ту атмосферу, до краја романа, одржаваће у животу Џевдет-бегов старији син Осман који ће, баш као и отац за живот око себе и друштво нимало радознао, мислити: "Ствари, ствари, породица, гужва, весеље, срећа!"

Слично Његованима и Џевдет-бег ће, од малог приватног посла са дрвном грађом, ситним шпекулацијама прелазити на нове послове, гвожђарске и електричарске, да би ратно време искористио за препродају шећера којом ће се и дефинитивно обогатити. Женидба са пашином кћерком беспоговорно  му учвршћује друштвени статус, али утваре које га прогоне (баш као и Његоване) своје ће гнездо свити у души млађег сина Рефика коме је, уистину, посвећена цела књига, и кроз кога се преламају кључна питања која не дају мира самом Орхану Памуку.

Са двојицом својих другова, Мухитином и Омером, Рефик представља три могућа пута којима се кретало турско друштво у прошлом веку, а која су трошила људске наде и уверења. У младости презирући површност и просечност, раздирани поимањима среће за себе, али и друштво у које су уткани и чијој добробити желе да активно допринесу, тројица пријатеља ће се у зрелом животном добу претворити у губитнике, а разлика међу њима биће само у вибрантним кајањима душе, ако тако нешто може уопште да буде измериво. Мухитин, неталентовани песник и мекушац, опортуниста и потенцијални самоубица, постаће тврди националиста и, на крају, народни посланик. Омер, перспективни инжењер, самозаљубљена кукавица која згрће паре, постаће ага и на далеком имању предаће се алкохолу и самоћи. Рефик, пак, најтeжи за обликовање и филигрански лик романа, продаће свој удео у фирми и до смрти неспокојан покушаће да свом животу да неки смисао.

Бавећи се овом тројицом, Памук ће исписати бриљантне политичке мини-трактате о лицемерју друштва, о власти, о домовини и држави; коначно, кроз ова три лика преломиће однос између Истока и Запада, размотрити метафоре Таме и Светлости, Историје и Садашњости, покушавајући да одгонетне да ли је турски интелектуалац изгубљен за Турску ако је европеизиран? Најгори прекор "Ти си се европеизовао!" одзвања овим романом попут неке клетве, и горко указује на предрасуде, са обе стране, али погубније по судбину Турске.

У том вртлогу, Рефик се одлучује на корак ка својој утопији. Уверење да су Турској потребни нови културни покрет и просвећеност резултираће улагањем целог капитала у издавачку кућу у којој ће бити објављиване књиге "за корист сељака, народа, јадника, сиромаха…" Потврду о неопходности тог идеала, као једног од облика среће за друштво и појединца, Рефик ће добити и у (наводном) сусрету са Сартром у једном париском кафеу. "Који је смисао живота, месје Сартр… Како се, молим вас, спасава домовина?", упитаће славног филозофа, а одговор ће бити: "Да сам на вашем месту, месје, као интелектуалац који долази из једне неразвијене земље, ја не бих овде пио кафу с млеком него бих био учитељ у својој земљи". Реалност Рефикове утопије, међутим, биће да те књиге нико није куповао…

Сада, када роман "Џевдет-бег и његови синови"  читамо после "Беле тврђаве", "Новог живота" и "Зовем се Црвено" који су на српски преведени раније, схватамо да је Орхан Памук већ у првој својој књизи показао савршенство приповедачке уметности. "Џевдет-бег и његови синови" је дело састављено из испричаних слика; догађања је, у суштини, невероватно мало, а пред нашим очима, на готово 700 страница, изграђена је без иједне једине сувишне речи монументална прича о људској интими и могућностима среће кроз седмодеценијску историју турског друштва у превирању! Орхану Памуку у тој умешности приповедања данас нема премца.

А о дефиницији среће и Хелдерлину кога Рефик неуморно чита, још само нешто: кроз роман се, периодично, лењо провлачи лик хаџије који мирно седи на сунцу, нешто ради и прича са рутавим, младим раздраганим овчарским псом. "Постојала је нека блискост коју су обојица формирали: говорили су да њима припада ово небо и светлост, ово парче дуњлука (`овог света`) што стоји непомично…" Довољно.