U potrazi za srećom

"Koji je smisao života, mesje Sartr…?"
Orhan Pamuk: "Dževdet-beg i njegovi sinovi"

Biti srećan. Najnedostižnija želja svakog čoveka, najveća himera jer je granice sreće nemoguće odrediti; moguće je, jedino, razumom  prekinuti potragu za njom i prihvatiti njene surogate u okvirima ideala društva u kojem ste. U suprotnom, nesreća je vaš verni pratilac, a zadovoljstvo tek "mlaka voda na jeziku", kako je napisao Helderlin.
Najnovija knjiga nobelovca Orhana Pamuka koja je prevedena na srpski jezik – "Dževdet-beg i njegovi sinovi" ("Geopoetika", prevod s turskog za srpsko izdanje Enver Ibrahimkadić), inače prvi roman ovog turskog pisca, bavi se upravo definicijom sreće, lutanjima i varljivim susretima sa njom. Pisan u najčistijem, majstorskom, realističkom maniru "Dževdet-beg i njegovi sinovi" tanane oblike sreće traži kroz tri generacije ugledne istanbulske porodice, od vremena Mladoturaka s početka prošlog veka do marta 1971, u osvit vojne intervencije. Burna istorija Turske sa (za tradicionaliste i konzervativce neprihvatljivim) veličanstvenim progresivnim promenama u samom korenu društva koje je nametnuo prvi predsednik turske republike Kemal Ataturk, potom Drugi svetski rat, mir i vojni puč u pozadini su ovog romana ali itekako formiraju delanje i profile glavnih junaka.

Po atmosferi, pogotovu u prvom delu knjige u kojem je savršeno predstavljen lik Dževdet-bega, ovo delo Orhana Pamuka podsetiće čitaoce na najveću porodičnu sagu koju je savremena srpska literatura iznedrila, na neponovljivo "Zlatno runo" Borislava Pekića, na Njegovane sa svim njihovim fantazmagorijama o sreći i borbom za dobrobit firme. Tu atmosferu, do kraja romana, održavaće u životu Dževdet-begov stariji sin Osman koji će, baš kao i otac za život oko sebe i društvo nimalo radoznao, misliti: "Stvari, stvari, porodica, gužva, veselje, sreća!"

Slično Njegovanima i Dževdet-beg će, od malog privatnog posla sa drvnom građom, sitnim špekulacijama prelaziti na nove poslove, gvožđarske i električarske, da bi ratno vreme iskoristio za preprodaju šećera kojom će se i definitivno obogatiti. Ženidba sa pašinom kćerkom bespogovorno  mu učvršćuje društveni status, ali utvare koje ga progone (baš kao i Njegovane) svoje će gnezdo sviti u duši mlađeg sina Refika kome je, uistinu, posvećena cela knjiga, i kroz koga se prelamaju ključna pitanja koja ne daju mira samom Orhanu Pamuku.

Sa dvojicom svojih drugova, Muhitinom i Omerom, Refik predstavlja tri moguća puta kojima se kretalo tursko društvo u prošlom veku, a koja su trošila ljudske nade i uverenja. U mladosti prezirući površnost i prosečnost, razdirani poimanjima sreće za sebe, ali i društvo u koje su utkani i čijoj dobrobiti žele da aktivno doprinesu, trojica prijatelja će se u zrelom životnom dobu pretvoriti u gubitnike, a razlika među njima biće samo u vibrantnim kajanjima duše, ako tako nešto može uopšte da bude izmerivo. Muhitin, netalentovani pesnik i mekušac, oportunista i potencijalni samoubica, postaće tvrdi nacionalista i, na kraju, narodni poslanik. Omer, perspektivni inženjer, samozaljubljena kukavica koja zgrće pare, postaće aga i na dalekom imanju predaće se alkoholu i samoći. Refik, pak, najteži za oblikovanje i filigranski lik romana, prodaće svoj udeo u firmi i do smrti nespokojan pokušaće da svom životu da neki smisao.

Baveći se ovom trojicom, Pamuk će ispisati briljantne političke mini-traktate o licemerju društva, o vlasti, o domovini i državi; konačno, kroz ova tri lika prelomiće odnos između Istoka i Zapada, razmotriti metafore Tame i Svetlosti, Istorije i Sadašnjosti, pokušavajući da odgonetne da li je turski intelektualac izgubljen za Tursku ako je evropeiziran? Najgori prekor "Ti si se evropeizovao!" odzvanja ovim romanom poput neke kletve, i gorko ukazuje na predrasude, sa obe strane, ali pogubnije po sudbinu Turske.

U tom vrtlogu, Refik se odlučuje na korak ka svojoj utopiji. Uverenje da su Turskoj potrebni novi kulturni pokret i prosvećenost rezultiraće ulaganjem celog kapitala u izdavačku kuću u kojoj će biti objavljivane knjige "za korist seljaka, naroda, jadnika, siromaha…" Potvrdu o neophodnosti tog ideala, kao jednog od oblika sreće za društvo i pojedinca, Refik će dobiti i u (navodnom) susretu sa Sartrom u jednom pariskom kafeu. "Koji je smisao života, mesje Sartr… Kako se, molim vas, spasava domovina?", upitaće slavnog filozofa, a odgovor će biti: "Da sam na vašem mestu, mesje, kao intelektualac koji dolazi iz jedne nerazvijene zemlje, ja ne bih ovde pio kafu s mlekom nego bih bio učitelj u svojoj zemlji". Realnost Refikove utopije, međutim, biće da te knjige niko nije kupovao…

Sada, kada roman "Dževdet-beg i njegovi sinovi"  čitamo posle "Bele tvrđave", "Novog života" i "Zovem se Crveno" koji su na srpski prevedeni ranije, shvatamo da je Orhan Pamuk već u prvoj svojoj knjizi pokazao savršenstvo pripovedačke umetnosti. "Dževdet-beg i njegovi sinovi" je delo sastavljeno iz ispričanih slika; događanja je, u suštini, neverovatno malo, a pred našim očima, na gotovo 700 stranica, izgrađena je bez ijedne jedine suvišne reči monumentalna priča o ljudskoj intimi i mogućnostima sreće kroz sedmodecenijsku istoriju turskog društva u previranju! Orhanu Pamuku u toj umešnosti pripovedanja danas nema premca.

A o definiciji sreće i Helderlinu koga Refik neumorno čita, još samo nešto: kroz roman se, periodično, lenjo provlači lik hadžije koji mirno sedi na suncu, nešto radi i priča sa rutavim, mladim razdraganim ovčarskim psom. "Postojala je neka bliskost koju su obojica formirali: govorili su da njima pripada ovo nebo i svetlost, ovo parče dunjluka (`ovog sveta`) što stoji nepomično…" Dovoljno.