Годинама одбијали помоћ

Јагодина – У размаку од само неколико дана на сеоском гробљу у Шантаровцу, надомак Јагодине, сахрањени су Слађан Ђурђевић (44) и његова мајка Владанка (77). Он инвалид, а она слепа, умрли су од беде и глади која их је целог живота пратила. Своје убоге дане преживљавали су у „кућици” од неколикоквадрата, међу срушеним зидовима, под најлонским кровом, без кревета и струје, увијени у крпе и у тотално нехигијенским условима.Тако су протицали њихови овоземаљски дани, о чему је наш лист писао поткрај 2006. године. Једно без другог нису могли ни да се крећу. Имали су само један распаднути шпорет без чунка и оџака, а у душама неки необјашњиви инат.

У јагодинској болници сазнајемо да су обоје преминули од срчаних проблема проузрокованих дуготрајном запуштеношћу организма.

Владанкин муж умро је пре 19 година, а њена кћерка која живи у селу Рибаре код Јагодине давно је заборавила да има мајку и брата. Својевремено је Слађан био запослен у овдашњем Грађевинском предузећу „Пут” у којем је, после повреде кичме и ноге, стекао трајни инвалидитет и није могао сам да се креће. Није имао ни здравствену књижицу како би могао да оде код лекара, а мајка је примала малу пензију свог покојног мужа.

Међутим, на своју судбину су и сами, а нарочито Владанка утицали. У јагодинском Центру за социјални рад наводе да су јој у више наврата нудили смештај у старачком дому, али је она то упорно одбијала, не желећи да се одвоји од сина, који практично и није могао сам без ње. Кад им је понуђен смештај за обоје и то су одбили. У самом Шантаровцу мештани кажу да су били врло чудни и да су својевремено одбили и понуду „Пута”, у којем је Слађан радио, да им обезбеди неки пристојан кров над главом. Тражили су стан у Јагодини и то искључиво у приземљу.

О њима је бринуо и овдашњи Црвени крст. Једном месечно, у оквиру програма бриге о старима, активисти ове организације су им доносили храну и помоћ у одећи, уз опаску да су Ђурђевићи били веома неприступачни и тешки за било какав облик социјалне сарадње.

Стара изрека говори да је свако ковач своје среће. У овом случају и несреће. Иза свега остаје ипак питање да ли баш свако о својој срећи може трезвено да одлучује или то на одговарајући начин мора да учини друштво.