Godinama odbijali pomoć

Jagodina – U razmaku od samo nekoliko dana na seoskom groblju u Šantarovcu, nadomak Jagodine, sahranjeni su Slađan Đurđević (44) i njegova majka Vladanka (77). On invalid, a ona slepa, umrli su od bede i gladi koja ih je celog života pratila. Svoje uboge dane preživljavali su u „kućici” od nekolikokvadrata, među srušenim zidovima, pod najlonskim krovom, bez kreveta i struje, uvijeni u krpe i u totalno nehigijenskim uslovima.Tako su proticali njihovi ovozemaljski dani, o čemu je naš list pisao potkraj 2006. godine. Jedno bez drugog nisu mogli ni da se kreću. Imali su samo jedan raspadnuti šporet bez čunka i odžaka, a u dušama neki neobjašnjivi inat.

U jagodinskoj bolnici saznajemo da su oboje preminuli od srčanih problema prouzrokovanih dugotrajnom zapuštenošću organizma.

Vladankin muž umro je pre 19 godina, a njena kćerka koja živi u selu Ribare kod Jagodine davno je zaboravila da ima majku i brata. Svojevremeno je Slađan bio zaposlen u ovdašnjem Građevinskom preduzeću „Put” u kojem je, posle povrede kičme i noge, stekao trajni invaliditet i nije mogao sam da se kreće. Nije imao ni zdravstvenu knjižicu kako bi mogao da ode kod lekara, a majka je primala malu penziju svog pokojnog muža.

Međutim, na svoju sudbinu su i sami, a naročito Vladanka uticali. U jagodinskom Centru za socijalni rad navode da su joj u više navrata nudili smeštaj u staračkom domu, ali je ona to uporno odbijala, ne želeći da se odvoji od sina, koji praktično i nije mogao sam bez nje. Kad im je ponuđen smeštaj za oboje i to su odbili. U samom Šantarovcu meštani kažu da su bili vrlo čudni i da su svojevremeno odbili i ponudu „Puta”, u kojem je Slađan radio, da im obezbedi neki pristojan krov nad glavom. Tražili su stan u Jagodini i to isključivo u prizemlju.

O njima je brinuo i ovdašnji Crveni krst. Jednom mesečno, u okviru programa brige o starima, aktivisti ove organizacije su im donosili hranu i pomoć u odeći, uz opasku da su Đurđevići bili veoma nepristupačni i teški za bilo kakav oblik socijalne saradnje.

Stara izreka govori da je svako kovač svoje sreće. U ovom slučaju i nesreće. Iza svega ostaje ipak pitanje da li baš svako o svojoj sreći može trezveno da odlučuje ili to na odgovarajući način mora da učini društvo.