Постер са причом

Деведесет година од премијере најславнијег постера 20. века обележено је недавно. Направио га је тада веома цењени и признати илустратор Роберт Бонфилс за Међународну изложбу декоративне и индустријске уметности у Паризу, одржане од априла до октобра 1925. године. Било је то време када су уметнички кругови улагали напоре да се ослободе претеране декоративности арт-нуво стила – „Стила 1900” и да се приклоне новом времену које је незаустављиво надирало у све поре живота.

Време је уистину било револуционарно на свим фронтовима – од уметности до свакодневног живота. Свет је тада изашао из ужаса Првог светског рата и трагао је за новим вредностима, а њих је здушно нудила примењена наука путем примене машине и индустрије.

На свим пољима догађала су се чуда. У романима није више било љубавних заплета већ само токова свести, празно бело платно окачено на зид била је уметничка слика, симфонијски оркестар слушао се у скоро свакој соби путем грамофона. Ћаскало се путем телефона на даљину, јурцало аутомобилима, летело авионима, пловило прекоокеанским паробродима. Машина је чистила кућу и чувала храну.

У таквој атмосфери одржана је чувена изложба, а њен славни плакат није уопште осликавао овај нови дух времена. Зашто је француско министарство за трговину и индустрију одабрало ову пасторалну варијанту? Девојка босих ногу на глави носи огромну корпу пуну ружа док њен корак прати срндаћ у скоку! Где је ту машина, где урбани амбијент, где су модерна времена? Овај плакат чији цртеж није у духу времена, сви су волели и сви га памте. Изгледа да ретро никада не излази из моде.

----------------------------------

Бонфилс дизајнирао и таписерије

Француски уметник, илустратор, графичар и сликар Роберт Бонфилс (1886-1972) рођен је у Паризу. Као млад уметник излагао је на Салону независних у Паризу и 1912. на Салону декоративних уметности. Од 1913. године радио је сценографије а нарочито плакате за позоришта, затим картоне за бројне таписерије. Активан је био и у области издаваштва, радио је омоте за књиге и веома препознатљиве илустрације. Ратне године прекинуле су његове бројне активности, али 1924. позван је да учествује на конкурсу за велику Међународну изложбу декоративних уметности која је била у припреми у Паризу. Његово решење однело је победу и постало заштитни знак новог виђења декоративних уметности.

Осим илустрација, радио је и за фабрику порцелана „Севр”.

Радмила Милосављевић, архитекта

www.dopisna-skola-ambijent.rs