Књига о људима с „погрешне” стране

Не напуштајући круг најпродуктивнијих и најбољих српских песника и преводилаца са руског, с краја 20. и почетка овог века, Владимир Јагличић се читалачкој публици и критици сада препоручује као озбиљан прозни писац. Његов четврти роман „Светлости очију”, у издању београдског „Бернара”, потресна је прича о затирању шумадијске породице чија је глава, у Другом светском рату, изабрала „погрешну”, поражену страну. Жртва оца Властимира донеће смо привремени спас сину Витомиру, последњем изданку Јаничића из Драче.

Иако узбудљиво путешествије Властимира, четничког официра, који се кући, у Шумадију, враћа преко Крфа, Албаније и Босне, заузима знатан простор у овој трагичној приповести, у средишту пишчеве пажње је, ипак, судбина његовог сина Витомира. Нејаки дечак, недорастао да од „просаца” заштити мајку Пелу, која живот окончава самоубиством, доживеће позне године, али сам и у немаштини, као полуслеп, глув и онемоћали старац. „Светлости очију” су српска варијанта „Одисеје”.

– Увек сам сматрао да је „Одисеја” писана због Телемаха, а да је тако сведоче и писци који су се лаћали тог литерарног предлошка, као заједничке културолошке матрице европске цивилизације, од Фенелона до Џојса. Мој Телемах је Витомир, али за разлику од писца „Одисеје” ја нисам веровао да Пенелопа, чак и помрачена ума, може да се сачува од „просаца”, нити да их Одисеј може савладати. Јер овдашње „просце” не можеш побројати – комунисти, љотићевци, „легализовани” четници, недићевци, Швабе, Бугари, Совјети... Наш Одисеј се може једино жртвовати за Телемаха – сугерише Јагличић на почетку нашег разговора.

„Светлости очију” почиње епиграфом – Светога Саве у „Житију Светог Симеона”. У трену праштања, монаси Симеон и Сава су само отац и син. „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих...”

– Ако је „Светлости очију” неком необичан наслов, необичан је само зато што смо заборавили оно што је важно, што смо изгубили везу са оним суштинским што нам је из културне историје завештано – објашњава аутор романа.

Ипак, завештано нам је и многа тога рђавог, злог, као што је братоубилаштво у Другом светском рату.

– У тренутку када прича почиње, идеолошки сукоб је приведен крају, а крај је наговештен победом једне стране и поразом друге. Налазећи се у таквом историјском теснацу, они који су, у једном издајном времену, када их се одрекао чак и српски краљ, хтели да остану верни себи, покушавају да спасу – не себе, већ оне које воле више од себе. Ми више не живимо по таквој вредносној скали, и нема шта нисмо издали, уз разне сјајне изговоре. У књизи, међутим, нема идеолошких изјашњења, говоре само тегобне слике – каже Јагличић.

Фактографска веза штива са стварношћу је „танка”, аутор романа морао се поуздати у имагинацију.

– Мој, сада покојни, стриц Властимир, иако грмаљ од два метра висине, вратио се с четниковања у Босни, пред крај рата, како то код нас у фамилији кажу, „с тријес’ кила живе ваге”. То је једина фактографска сличност с такозваном стварношћу. Одавно сам имао намеру да о том повратку пишем, али како? Никада ми о томе ништа није причао, чак ни на породичним окупљањима – вероватно зато што није смео. Зато сам се поуздао у помоћ фантастике. Али то је фантастика која обавезује.

Крагујевац има две трагедије, шумаричку 1941, и ону о којој се мање зна, послератну (1944–1945), када су револуционари извршили одмазду над „непријатељима народа” у злогласној „Капислани”, где је убијено неколико хиљада људи. У претпоследњој глави романа – „Звер”, дата је слика тог мучилиштва којем се Властимир предао како би заштитио сина.

– Писао сам о шумаричкој трагедији, аутор сам поеме на ту тему, изведена је двехиљадите, па ми нико не може приговорити да сам, кад је о тим страшним догађајима реч, пристрасан. Наравно да се за једним бројем људи, убијеним у „Капислани”, на крају рата, тешко може зажалити, јер су били немачки доглавници. Али, главни циљ убијања нису били они, већ луксузне куће, пословне зграде, згодне жене „непријатеља револуције, „четничка банда” са својим породицама и, разуме се, затирање слободног духа.

У „Капислани” је, као националиста, убијен тада понајбољи крагујевачки прозаиста Светислав Максимовић, који је три године раније, пуким случајем, преживео стрељање у Шумарицама. Наредних двадесетак година нико у Крагујевцу није смео озбиљније да се бави литературом, јер се то сматрало погибељним послом.

Питање „Капислане” је питање лавиринта у којем се, људима, храни незасита митска звер, чиме се опет враћамо на антички предложак. У књизи се, међутим, не решава глобално социјално питање, него се приповеда о судбини човека који се, с надмоћном свешћу добровољне жртве, предао новим господарима земље, да му не би убили дете. Све остало, што се симболички чита ван оквира те основне приче – није намера аутора. Његово је да исприча шта се, по логици приповедања, десило, а закључак је на читаоцу – поручује писац романа „Светлости очију”.