Година за заборав

Прошла година није била онаква какву су желели обични Руси. Уместо продужења муњевитог привредног раста, а са њим и раста животног стандарда, земља се суочила са проблемима, углавном, наметнутим споља. Све је било теже купити, јер све је – поскупело. Идила коју су очекивали Руси предвођени председником Владимиром Путином полако је почела да се губи на хоризонту.

Да ли је све почело кризом у Украјини, присаједињењем Крима и Севастопоља Русији, или санкцијама које су тим поводом наметнули доскорашњи партнери са Запада, или је „печат ударен” наглим падом цена нафте на светском тржишту, остаје стручњацима да протумаче.А ту су мишљења већ сада различита. И у свету и у самој Русији.

Ипак, оно што је испливало на површину јесте чињеница да се земља у свом привредном расту превише ослањала на извоз енергената. Али, таква је била конјунктура на светском тржишту и енергенти су се чинили као џокер број један.

Додуше, они су то остали и данас, али у ипак измењеном виду. Енергетски мешетари успели су у оквиру „борбе против Путина” цену нафте да срозају до минимума и тиме покушају да што више наруше углед председника међу сопственим бирачима. Колико су у томе успели најбоље сведочи податак Левада центра који се бави испитивањем јавног мњења, а према чијим најновијим резултатима Путина и даље подржава чак 85 одсто испитаних Руса. И то после, практично, 15 година његове владавине.

Као да је створена атмосфера у којој је управо шеф руске државе био главна мета „западних стрелаца” а не „сироти народ највеће земље на свету”. Очекивања на Западу била су заснована на премиси да ће пад животног стандарда усмерити незадовољство грађана на првог међу њима. Аналитичари су очекивали бунтове, протесте, масовна окупљања... Ипак – ништа.

Да ли је то потврда оне узречице да су Руси најјачи када им је најтеже?

Тешко, јер толико тешко им још није. Додуше, за понеке производе, посебно оне из увоза, потребно је из „сламарице” извадити тешко сачуване девизе, али сви рачунају да ће оваква ситуација кратко потрајати.

Када је на прелазу из 1999. на 2000. први руски председник Борис Јељцин предавао власт тадашњем премијеру Путину, рекао је: „Надам се да се Русија више никада неће враћати у прошлост.”

Како се испоставило, Јељцин није био баш најбољи визионар. Јер, по многим тврдњама, Русија се управо ових месеци вратила у прошлост. Није то додуше онаква прошлост кроз коју је земља пролазила у Јељциново време, јер Путин је током свог боравка на власти успео да „увуче” Русију у светске економске токове, да међународно тржиште учини зависним од њених производа (не само енергената) и постане један од најјачих играча у светским размерама. Како економским, тако и војним.Ово друго је доказао присаједињењем Крима, што је међу његовим следбеницима нешто што му даје ореол „историјске личности”.

Државни удар у Украјини и потоњи грађански рат показали су и другу страну Путина: а то је да уме врло вешто да користи медије. Нешто што је доскора било карактеристично искључиво за западне силе, поготово за САД. Медијска офанзива коју је покренуо Путинов тим није се ограничила само на домаће гледалиште и читалиште. По угледу на велике светске компаније, кренуло се и ван земље. Руске телевизијске програме могуће је данас гледати малтене у свакој релевантној земљи. И, што је најважније – гледа се.

Важна карика у ланцу руске свакодневице јесте и чињеница да је и даље већина овдашњег живља део свог века провела у Совјетском Савезу, земљи која је подразумевала и Украјину, Грузију, Азербејџан, Јерменију... Био је то простор на којем је свако ко је стручан могао да се докаже. А тим путем кренуо је и Путин.

Његова намера, наравно, није обнова социјалистичког џина (за шта га многи оптужују), већ организовање комплетног постсовјетског простора да би могао да функционише што прагматичније, на добробит свих независних држава и њихових житеља.

А управо тога се на Западу плаше. Јер технолошки гледано, поменуте државе нису више у таквом заостатку за најразвијенијим светским државама као што је то било у време СССР-а. Напротив, појавила се група земаља које у темпу развоја далеко превазилазе те најразвијеније и све више им се приближавају.

А међу тим брзоразвијајућима, окупљеним у оквиру БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), Русија игра једну од најзначајнијих улога. Јер, не треба сметнути с ума, реч је о оружаној нуклеарној велесили, јединој довољно способној да се одупре самовољи САД. Колико је све то утешно и самим Русима показаће предстојећа година. А та сигурно неће бити лакша од ове која је прошла.