Godina za zaborav

Prošla godina nije bila onakva kakvu su želeli obični Rusi. Umesto produženja munjevitog privrednog rasta, a sa njim i rasta životnog standarda, zemlja se suočila sa problemima, uglavnom, nametnutim spolja. Sve je bilo teže kupiti, jer sve je – poskupelo. Idila koju su očekivali Rusi predvođeni predsednikom Vladimirom Putinom polako je počela da se gubi na horizontu.

Da li je sve počelo krizom u Ukrajini, prisajedinjenjem Krima i Sevastopolja Rusiji, ili sankcijama koje su tim povodom nametnuli doskorašnji partneri sa Zapada, ili je „pečat udaren” naglim padom cena nafte na svetskom tržištu, ostaje stručnjacima da protumače.A tu su mišljenja već sada različita. I u svetu i u samoj Rusiji.

Ipak, ono što je isplivalo na površinu jeste činjenica da se zemlja u svom privrednom rastu previše oslanjala na izvoz energenata. Ali, takva je bila konjunktura na svetskom tržištu i energenti su se činili kao džoker broj jedan.

Doduše, oni su to ostali i danas, ali u ipak izmenjenom vidu. Energetski mešetari uspeli su u okviru „borbe protiv Putina” cenu nafte da srozaju do minimuma i time pokušaju da što više naruše ugled predsednika među sopstvenim biračima. Koliko su u tome uspeli najbolje svedoči podatak Levada centra koji se bavi ispitivanjem javnog mnjenja, a prema čijim najnovijim rezultatima Putina i dalje podržava čak 85 odsto ispitanih Rusa. I to posle, praktično, 15 godina njegove vladavine.

Kao da je stvorena atmosfera u kojoj je upravo šef ruske države bio glavna meta „zapadnih strelaca” a ne „siroti narod najveće zemlje na svetu”. Očekivanja na Zapadu bila su zasnovana na premisi da će pad životnog standarda usmeriti nezadovoljstvo građana na prvog među njima. Analitičari su očekivali buntove, proteste, masovna okupljanja... Ipak – ništa.

Da li je to potvrda one uzrečice da su Rusi najjači kada im je najteže?

Teško, jer toliko teško im još nije. Doduše, za poneke proizvode, posebno one iz uvoza, potrebno je iz „slamarice” izvaditi teško sačuvane devize, ali svi računaju da će ovakva situacija kratko potrajati.

Kada je na prelazu iz 1999. na 2000. prvi ruski predsednik Boris Jeljcin predavao vlast tadašnjem premijeru Putinu, rekao je: „Nadam se da se Rusija više nikada neće vraćati u prošlost.”

Kako se ispostavilo, Jeljcin nije bio baš najbolji vizionar. Jer, po mnogim tvrdnjama, Rusija se upravo ovih meseci vratila u prošlost. Nije to doduše onakva prošlost kroz koju je zemlja prolazila u Jeljcinovo vreme, jer Putin je tokom svog boravka na vlasti uspeo da „uvuče” Rusiju u svetske ekonomske tokove, da međunarodno tržište učini zavisnim od njenih proizvoda (ne samo energenata) i postane jedan od najjačih igrača u svetskim razmerama. Kako ekonomskim, tako i vojnim.Ovo drugo je dokazao prisajedinjenjem Krima, što je među njegovim sledbenicima nešto što mu daje oreol „istorijske ličnosti”.

Državni udar u Ukrajini i potonji građanski rat pokazali su i drugu stranu Putina: a to je da ume vrlo vešto da koristi medije. Nešto što je doskora bilo karakteristično isključivo za zapadne sile, pogotovo za SAD. Medijska ofanziva koju je pokrenuo Putinov tim nije se ograničila samo na domaće gledalište i čitalište. Po ugledu na velike svetske kompanije, krenulo se i van zemlje. Ruske televizijske programe moguće je danas gledati maltene u svakoj relevantnoj zemlji. I, što je najvažnije – gleda se.

Važna karika u lancu ruske svakodnevice jeste i činjenica da je i dalje većina ovdašnjeg življa deo svog veka provela u Sovjetskom Savezu, zemlji koja je podrazumevala i Ukrajinu, Gruziju, Azerbejdžan, Jermeniju... Bio je to prostor na kojem je svako ko je stručan mogao da se dokaže. A tim putem krenuo je i Putin.

Njegova namera, naravno, nije obnova socijalističkog džina (za šta ga mnogi optužuju), već organizovanje kompletnog postsovjetskog prostora da bi mogao da funkcioniše što pragmatičnije, na dobrobit svih nezavisnih država i njihovih žitelja.

A upravo toga se na Zapadu plaše. Jer tehnološki gledano, pomenute države nisu više u takvom zaostatku za najrazvijenijim svetskim državama kao što je to bilo u vreme SSSR-a. Naprotiv, pojavila se grupa zemalja koje u tempu razvoja daleko prevazilaze te najrazvijenije i sve više im se približavaju.

A među tim brzorazvijajućima, okupljenim u okviru BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), Rusija igra jednu od najznačajnijih uloga. Jer, ne treba smetnuti s uma, reč je o oružanoj nuklearnoj velesili, jedinoj dovoljno sposobnoj da se odupre samovolji SAD. Koliko je sve to utešno i samim Rusima pokazaće predstojeća godina. A ta sigurno neće biti lakša od ove koja je prošla.