Ка­ко да пре­жи­ви­мо но­ви хлад­ни рат

Чи­ње­ни­ца да нас је за­вр­шни­ца обе­ле­жа­ва­ња сто­го­ди­шњи­це по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та 2014. за­те­кла у но­вом за­хук­та­лом хлад­ном ра­ту рет­ко ко­га мо­же у Евро­пи оста­ви­ти рав­но­ду­шним. Че­тврт ве­ка по­сле па­да Бер­лин­ског зи­да За­пад је санк­ци­ја­ма по­чео да зи­да но­ви пре­ма Ру­си­ји. На по­чет­ку 2015. ни­је ма­ло оних ко­ји стре­пе да би укра­јин­ска кри­за мо­гла да бу­де де­то­на­тор но­вог, још стра­шни­јег, ору­жа­ног су­ко­ба. 

Од но­вог звец­ка­ња оруж­јем за са­да нај­ви­ше ко­ри­сти има Ки­на.  

У но­ву го­ди­ну за­ко­ра­чи­ли смо с окон­ча­њем јед­ног по­лу­ве­ков­ног иде­о­ло­шког не­при­ја­тељ­ства – Ва­шинг­тон је глав­ну уло­гу свет­ског не­га­тив­ца пре­у­зео из ру­ку вре­ме­шног Фи­де­ла Ка­стра и до­де­лио је (у ал­тер­на­ци­ји) во­ђи Ислам­ске др­жа­ве Абу Ба­кру ел Баг­да­ди­ју и Вла­ди­ми­ру Пу­ти­ну. 

Уме­сто но­во­го­ди­шње че­стит­ке по­ли­ти­ча­ри ши­ром све­та, на­рав­но и код нас, де­кла­му­ју нео­ли­бе­рал­не ман­тре да нам је је­ди­ни спас од бан­кро­та ако још ви­ше стег­не­мо ка­иш. 

Фу­ту­ро­ло­ге не за­ни­ма ка­ко ће­мо жи­ве­ти у 2015, већ нам – за­гле­да­ни у да­ле­ку бу­дућ­ност – на­ја­вљу­ју да ће­мо 2045. би­ти бе­смрт­ни и на­но­ро­бо­ти­ма ве­ли­чи­не крв­них зр­на­ца ле­чи­ти обо­ле­ле ор­га­не. 

Чер­чил је, из­гле­да, био у пра­ву ка­да је упо­зо­рио: „Исто­ри­ја се по­на­вља, али сва­ки пут све ви­ше ко­шта.” Баш за­то исто­ри­ча­ри, иако ни­су про­ро­ци, мо­гу бо­ље од дру­гих да нам об­ја­сне у ка­квом вре­ме­ну жи­ви­мо и шта мо­же­мо оче­ки­ва­ти у 2015. го­ди­ни.

                                                                 +    +    +   +

Ско­ро да не­ма­мо са­ве­зни­ка на За­па­ду

(Фото Ж. Јовановић)

Да­на­шњи тре­ну­так исто­ри­је Ср­би­је по­ма­ло под­се­ћа на вре­ме Ми­ла­на Не­ди­ћа. Има­мо јед­ну рас­ко­ма­да­ну зе­мљу са ло­шим ста­ту­сом у Евро­пи ко­јом до­ми­ни­ра Не­мач­ка. Има­мо по­ку­шај да се укло­пи­мо у „по­ро­ди­цу европ­ских на­ро­да”, ка­ко су то зва­ли пре се­дам­де­сет го­ди­на, ко­ји као ни та­да – не успе­ва нај­бо­ље. 

Ср­бе је Хи­тлер то­ли­ко пре­зи­рао и мр­зео да је од­би­јао сва­ку мо­гућ­ност по­бољ­ша­ва­ња по­ло­жа­ја Ср­би­је, чак и ка­да је то из­гле­да­ло као по­вољ­но ре­ше­ње за Рајх. Као и у слу­ча­ју да­на­шњих су­се­да, Ср­би­ја је има­ла го­ри ста­тус. Док су Ма­ђар­ска, Хр­ват­ска, Ру­му­ни­ја и Бу­гар­ска би­ле не­мач­ки са­ве­зни­ци, Ср­би­ја ни­је би­ла ни др­жа­ва. Не­ди­ћев­ци­ма су бро­ја­ли му­ни­ци­ју, а ни­ка­да им ни­су да­ва­ли те­же на­о­ру­жа­ње. Чак ни љо­ти­ћев­ци­ма, фа­на­тич­ним љу­би­те­љи­ма ин­те­гра­ци­је у та­да­шњу ан­ти­ко­му­ни­стич­ку европ­ску за­јед­ни­цу, Нем­ци ни­су до кра­ја ве­ро­ва­ли. 

Је­ди­но где су на­ци­сти има­ли ви­ше раз­у­ме­ва­ња за Ср­бе је­сте Ко­со­во. Не­ди­ће­ва Ср­би­ја се пру­жа­ла до Ву­чи­тр­на, об­у­хва­та­ју­ћи це­лу Ми­тро­ви­цу. На­рав­но, то ни­је би­ло због љу­ба­ви пре­ма Ср­би­ма, већ због Треп­че. Бо­ље је што је да­нас мир, па је по­ли­ти­ка ве­ли­ких си­ла ма­ње на­сил­на. Али, Ср­би се и да­ље ви­де као по­тен­ци­јал­ни са­ве­зни­ци Ру­са, али и као пре­те­ра­но бун­то­ван на­род. И да­ље се од њих зах­те­ва озбиљ­на про­ме­на исто­риј­ског пам­ће­ња и на­ци­о­нал­не све­сти. Оно што је ма­ло го­ре је­сте то што да­на­шња Ср­би­ја ско­ро да не­ма са­ве­зни­ка на За­па­ду, а ни Ру­си ни­су баш нај­по­у­зда­ни­ји.

Пре­драг Мар­ко­вић

-----------------------------------------------------------------------

Ру­ско стр­пље­ње једини гарант мира

(Фото Д. Ћирков)

Исто­ри­ја се не по­на­вља. Слич­но­сти и оп­шти трен­до­ви ипак по­сто­је. Ве­ли­ке си­ле има­ју, бар од Вест­фал­ског ми­ра (1648), пред­ви­дљи­ва пра­ви­ла по­на­ша­ња. Ду­го­роч­ни про­це­си, за­че­ти у бли­жој или да­љој про­шло­сти, и да­нас тра­ју; пре­по­зна­ти их и раз­у­ме­ти, на­ро­чи­то за „ма­ле зе­мље”, зна­чи пре­жи­ве­ти.

Укра­јин­ска кри­за ла­ко мо­же да нас уву­че у ве­ли­ки рат. Сва­ка ве­ли­ка си­ла има, у свом не­по­сред­ном су­сед­ству, те­ри­то­ри­је ко­је сма­тра кљу­чем сво­је без­бед­но­сти. За Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју је то ве­ко­ви­ма би­ла дру­га оба­ла Ла­ман­ша. Се­ти­мо се да она у рат 1914. ни­је ушла због Ср­би­је, не­го због Бел­ги­је. У кри­зи из 1962. САД су по­ка­за­ле да су због Ку­бе спрем­не да за­га­зе у свет­ски, ну­кле­ар­ни рат.

Укра­ји­на је за Ру­си­ју мно­го ви­ше од то­га што је за Бри­та­ни­ју Бе­не­лукс или за САД Ку­ба. Она је би­ла пр­ва, ки­јев­ска Ру­си­ја; ве­ко­ви­ма је би­ла део ру­ског све­та и ру­ске др­жа­ве. Са ње­не те­ри­то­ри­је ла­ко се мо­же угро­зи­ти и са­ма Мо­сква. За­то су мно­ги оста­ли за­те­че­ни коц­кар­ском, ре­вол­ве­ра­шком без­об­зир­но­шћу с ко­јом су ЕУ, САД и НА­ТО про­др­ли у ову зе­мљу. Гле­да­но из пер­спек­ти­ве ру­ске исто­ри­је и исто­ри­је ме­ђу­на­род­них од­но­са, Ру­си­ја има сва пра­ва да у та­квим окол­но­сти­ма бра­ни сво­је ин­те­ре­се и сво­ју без­бед­ност.

Је­ди­ни га­рант про­тив еска­ла­ци­је су­ко­ба у овом тре­нут­ку је­су ру­ско стр­пље­ње и ста­ло­же­ност. Ру­си­ја је на­је­зде са за­па­да пре­тва­ра­ла у сво­је ве­ли­ке по­бе­де са­мо он­да ка­да про­тив се­бе ни­је има­ла удру­же­не за­пад­не си­ле. И 1812. и 1941–1945. има­ла је Ан­гло­сак­сон­це на сво­јој стра­ни; у Крим­ском ра­ту 1853–1856. би­ла је изо­ло­ва­на и по­бе­ђе­на. Пр­ви свет­ски рат је из­гу­би­ла чак упр­кос то­ме што је на за­па­ду има­ла са­ве­зни­ке.

Но­ви­ну у исто­ри­ји ме­ђу­на­род­них од­но­са, од Вест­фал­ског ми­ра до да­нас, пред­ста­вља, ме­ђу­тим, уз­ди­за­ње ва­не­вроп­ских ве­ли­ких си­ла. Ја­ча­ње са­рад­ње Ру­си­је са зе­мља­ма БРИКС-а, удру­же­них у са­мо­од­бра­ни од пла­не­тар­них ам­би­ци­ја САД, пред­ста­вља оче­ки­ва­ну и ра­зум­ну по­ли­ти­ку. Бу­дућ­ност ће да­ти од­го­вор на пи­та­ње у ко­јој ме­ри ће оне би­ти не са­мо еко­ном­ски парт­нер не­го и истин­ски са­ве­зник Ру­си­је.

Ми­лош Ко­вић 

-----------------------------------------------------------------------

Бал­кан: 100 го­ди­на пу­та од по­лу­пе­ри­фе­ри­је ка пе­ри­фе­ри­ји

(Фото Танјуг)

Ка­да су бал­кан­ске хри­шћан­ске др­жа­ве, пре не­што ви­ше од 100 го­ди­на, по­бе­ди­ле Осман­ско цар­ство у Пр­вом бал­кан­ском ра­ту, из­гле­да­ло је да је пред њи­ма ве­ли­ка бу­дућ­ност, иако су еко­ном­ски већ знат­но за­о­ста­ја­ле за За­пад­ном Евро­пом. Те 1913. го­ди­не, по про­це­на­ма швај­цар­ског еко­но­ми­сте П. Бе­ро­ка, БНП по­је­ди­них бал­кан­ских др­жа­ва по гла­ви ста­нов­ни­ка у од­но­су на Не­мач­ку је из­но­сио 44 од­сто у слу­ча­ју Грч­ке, 39 ка­да је у пи­та­њу Ср­би­ја и 36 од­сто у слу­ча­ју Бу­гар­ске.

У ме­ђу­рат­ном раз­до­бљу за­о­ста­ја­ње Бал­ка­на пре­ма зе­мља­ма европ­ског је­згра се ни­је по­ве­ћа­ло, али се ни­је ни ума­њи­ло. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та ко­му­ни­стич­ка мо­дер­ни­за­ци­ја и грч­ко еко­ном­ско чу­до учи­ни­ли су да су све бал­кан­ске зе­мље (с из­у­зет­ком Ал­ба­ни­је) бе­ле­жи­ле из­у­зе­тан раст. Та­ко је 1960. БНП Бу­гар­ске по гла­ви ста­нов­ни­ка чи­нио 42 од­сто не­мач­ког, док је ју­го­сло­вен­ски из­но­сио 40 од­сто. 

До сна­жни­јег за­о­ста­ја­ња до­ла­зи то­ком осам­де­се­тих, а по­себ­но то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. По по­да­ци­ма Свет­ске бан­ке из 2013, ре­а­лан БДП по гла­ви ста­нов­ни­ка Грч­ке чи­ни 48,6 од­сто не­мач­ког, док код оста­лих бал­кан­ских др­жа­ва БДП у од­но­су на не­мач­ки чи­ни: у Ру­му­ни­ји 21, у Бу­гар­ској 16,2, а у Ср­би­ји 13,2. Ја­сно је да су и Ср­би­ја и оста­ле зе­мље Бал­ка­на, с из­у­зет­ком Грч­ке, тре­нут­но бли­же тре­ћем не­го пр­вом све­ту или, реч­ни­ком свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма, на­ла­зе се не­где из­ме­ђу по­лу­пе­ри­фе­ри­је и пе­ри­фе­ри­је.

Исто­риј­ски се по­ка­за­ло да су нај­ви­ши па­до­ви БДП-а бал­кан­ских др­жа­ва, у прет­ход­них 150 го­ди­на, на­ста­ли услед ра­то­ва, санк­ци­ја и изо­ла­ци­ја. За­то су по­ли­тич­ка ста­бил­ност и ин­те­гри­са­ност ре­ги­о­на је­ди­ни мо­гу­ћи из­лаз из кри­зе. Ве­ћи део Бал­ка­на, ко­ји је већ ушао у пу­но­прав­но члан­ство ЕУ (Грч­ка, Ру­му­ни­ја, Бу­гар­ска и Хр­ват­ска), да­нас про­из­во­ди 5,5 ве­ћи ре­а­лан БДП од зе­ма­ља неч­ла­ни­ца (Ср­би­ја, БиХ, Цр­на Го­ра, БЈРМ и Ал­ба­ни­ја), или у бро­је­ви­ма – 544 ми­ли­јар­де до­ла­ра бал­кан­ских чла­ни­ца ЕУ у од­но­су на 96 ми­ли­јар­ди до­ла­ра неч­ла­ни­ца. За­то је ја­сно да је пу­но­прав­но члан­ство свих зе­ма­ља за­пад­ног Бал­ка­на нео­п­хо­дан, ма­да не и ис­кљу­чив, пред­у­слов да се обр­не ка­та­стро­фал­ни тренд за­о­ста­ја­ња ове гру­пе зе­ма­ља за За­пад­ном Евро­пом. Ова­кав тренд је у Ју­го­сла­ви­ји и Ср­би­ји, уз не­ко­ли­ко из­у­зе­та­ка, кон­ти­ну­и­ра­но при­су­тан од 1979. го­ди­не. 

Сло­бо­дан Г. Мар­ко­вић

-----------------------------------------------------------------------

Оба­ма за­дао те­жак економски уда­рац Мо­скви

(Фото Д. Ћирков)

Бри­тан­ски исто­ри­чар Ален Џ. П. Теј­лор је пре ви­ше од по­ла ве­ка опи­сао импeријална на­сто­ја­ња европ­ских др­жа­ва као сто­лет­ну те­жњу да за­ра­те са Ру­си­јом. Је­дан од нај­ве­ћих пи­са­ца ди­пло­мат­ске исто­ри­је ве­ро­вао је у прин­цип ка­у­зал­но­сти у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма. Пре­ма Теј­ло­ро­вом уве­ре­њу, са­мо су на­сто­ја­ње за­ка­сне­лог им­пе­ри­ја­ли­зма убр­за­но мо­дер­ни­зо­ва­не Не­мач­ке и ве­ли­ке ам­би­ци­је ње­них ели­та у 20. ве­ку спре­чи­ле за­јед­нич­ки рат про­тив Ру­си­је. Кул­ми­на­ци­ју хе­ро­до­тов­ске бор­бе За­па­да и Ис­то­ка. 

За­пад је, исти­на, у тре­ну­ци­ма ка­да ни­је мо­рао да се бо­ри про­тив не­мач­ког ми­ли­та­ри­зма или на­ци­зма, ор­га­ни­зо­вао не­у­спе­лу ин­тер­вен­ци­ју про­тив бољ­ше­вич­ке Ру­си­је и во­дио сло­же­ни хлад­ни рат про­тив Со­вјет­ског Са­ве­за. По­бе­да у хлад­ном ра­ту и парт­нер­ство у „ра­ту про­тив те­ро­ра” (шта год то зна­чи­ло) ни­су би­ли до­вољ­ни. То­ком це­ло­куп­ног раз­до­бља тра­ја­ла је и бор­ба САД и Бри­та­ни­је, а са њи­ма и њи­хо­вих са­ве­зни­ка, за пот­чи­ња­ва­ње и рас­пар­ча­ва­ње Ру­ске Фе­де­ра­ци­је. 

„Арап­ско про­ле­ће”, про­цес ко­ји је за­по­чео 2011. и у из­ве­сној ме­ри тра­је и да­нас, озна­чи­ло је ве­ли­ку иде­о­ло­шку и ге­о­по­ли­тич­ку про­ме­ну на Бли­ском ис­то­ку. Сје­ди­ње­не Др­жа­ве ус­пе­ле су да вра­те од­ре­ђе­не по­зи­ци­је у арап­ском све­ту, али су и омо­гу­ћи­ле ства­ра­ње но­вог не­при­ја­те­ља, опа­сни­јег од Ал Ка­и­де. У вре­ме ка­да је до­шло до за­мр­за­ва­ња си­риј­ског ра­та и ка­да је Ислам­ска др­жа­ва Ира­ка и Ле­ван­та по­ка­за­ла аме­рич­ку не­моћ, САД по­ку­ша­ва­ју да уву­ку Ру­си­ју у сли­чан су­коб у ње­ном ре­ги­о­ну. Из­бе­га­ва­ју­ћи рат­ну оп­ци­ју, Оба­ми­на ад­ми­ни­стра­ци­ја за­да­ла је еко­ном­ским пу­тем те­жак уда­рац Мо­скви. Ви­де­ће­мо, ме­ђу­тим, да ли два па­ра­лел­на гло­бал­на кон­флик­та мо­гу би­ти за­ме­ње­на јед­ним и да ли тај су­коб мо­же би­ти успе­шан за САД и ЕУ.

Че­до­мир Ан­тић