Ти­гро­ви, зма­је­ви и оста­ли

Рад­на но­ва го­ди­на нам, као и обич­но, по­чи­ње спо­ро. Зна­мо већ да ће би­ти те­шка, али мо­же ли се ве­ро­ва­ти обе­ћа­њи­ма да не­ће би­ти бо­ља од 2016? Ве­дри­ји да­ни су опет „на од­ло­же­но”, па има раз­ло­га да се пи­та­мо мо­же­мо ли по­ли­ти­ча­ри­ма да ве­ру­је­мо, од­но­сно сме­мо ли то­ме да се на­да­мо, има­ју­ћи у ви­ду ста­ру му­дрост да је „на­да до­бар до­ру­чак, али ло­ша ве­че­ра”?

Ако смо 2014. за­вр­ши­ли са еко­но­ми­јом ко­ја се у од­но­су на 2013. сма­њи­ла за два од­сто, шта су га­ран­ци­је да ће у овој го­ди­ни наш укуп­ни еко­ном­ски ко­лач, све што про­из­ве­де­мо и кроз услу­ге раз­ме­ни­мо, би­ти ма­њи са­мо за по­ла про­цен­та, а да ће, кад до­че­ка­мо 2016, све кре­ну­ти? Јер, ма ко­ли­ко се тру­ди­ли, не за­ви­си све ни од нас: иако смо пе­ри­фе­ри­ја гло­бал­не еко­но­ми­је, њен смо део.

Су­де­ћи по де­ба­та­ма ко­је су обе­ле­жи­ле 2014, чи­ни се да ни­смо уста­но­ви­ли шта је наш су­штин­ски про­блем: да ли то што др­жа­ва пре­ви­ше тро­ши (па због то­га мо­ра да сма­њу­је пен­зи­је и др­жав­не пла­те), или што не­до­вољ­но при­хо­ду­је? При­мет­но је да се ви­ше по­ми­њу ме­ре штед­ње не­го ме­ре раз­во­ја. Шта је у ства­ри стра­те­ги­ја ра­ста Ср­би­је и да ли је ов­де до­вољ­но про­у­че­но оно што су у том по­гле­ду ис­ку­ства дру­гих?

У све­ту по­сто­ји 13 зе­ма­ља чи­је су еко­но­ми­је ра­сле по про­сеч­ној сто­пи од се­дам од­сто, и ви­ше, то­ком нај­ма­ње 25 го­ди­на! То су та­ко­зва­на ,,еко­ном­ска чу­да”. Кад се то ка­же, пр­ва асо­ци­ја­ци­ја су азиј­ски „ти­гро­ви и зма­је­ви”, али у овом дру­штву су и јед­на африч­ка зе­мља, јед­на бли­ско­и­сточ­на, јед­на европ­ска и јед­на ла­ти­но­а­ме­рич­ка.

Не­ке ме­ђу њи­ма су бо­га­те при­род­ним ре­сур­си­ма, док дру­ге од то­га не­ма­ју баш ни­шта. Јед­не су по­пу­ла­ци­о­ни џи­но­ви, а дру­ге су у том по­гле­ду па­туљ­ци. Раз­ли­чи­ти су им по­ли­тич­ки си­сте­ми и исто­риј­ска ис­ку­ства.

Њи­хо­ве мо­де­ле и стра­те­ги­је про­у­чи­ла је и у до­ку­мен­ту „Из­ве­штај о ра­сту” (The Growth Re­port) 2008. об­ја­ви­ла Ко­ми­си­ја Свет­ске бан­ке за раст и раз­вој. У Ко­ми­си­ји (ко­ја је ра­ди­ла две го­ди­не), би­ло је 19 ли­де­ра – бив­ших пред­сед­ни­ка, пре­ми­је­ра и ми­ни­ста­ра, као и два еко­ном­ска но­бе­лов­ца, уз по­др­шку струч­них ти­мо­ва.

Шта је утвр­дио овај скуп ис­ку­сних и па­мет­них? Пр­во, да еко­ном­ски раст ни­је сам по се­би циљ, али да без ње­га ни­је мо­гу­ће оства­ри­ти све дру­го што би тре­ба­ло да бу­де на ли­сти при­о­ри­те­та по­је­ди­на­ца и дру­штва: ели­ми­на­ци­ју си­ро­ма­штва, при­стој­ну здрав­стве­ну за­шти­ту, обра­зо­ва­ње и дру­штве­ни стан­дард. Украт­ко, све оно што ми зо­ве­мо „бо­љи жи­вот”.

За­тим, свих 13 зе­ма­ља (Бо­цва­на, Бра­зил, Ки­на, Хонг­конг, Ин­до­не­зи­ја, Ја­пан, Ју­жна Ко­ре­ја, Ма­ле­зи­ја, Мал­та, Оман, Син­га­пур, Тај­ван и Тај­ланд), има­ло је ве­о­ма спо­соб­не и по­све­ће­не вла­де. По­ли­ти­ча­ри су ти ко­ји фор­му­ли­шу раз­вој­ну стра­те­ги­ју, кон­ста­ту­је Ко­ми­си­ја, за њу мо­би­ли­шу јав­ност и убе­ђу­ју је да су да­на­шње жр­тве улог за бу­ду­ћи про­спе­ри­тет.

Сви ти ли­де­ри су има­ли ја­сну ви­зи­ју и нео­п­ход­но стр­пље­ње и сви су при­ме­њи­ва­ли ду­го­роч­но пла­ни­ра­ње. Фор­му­ли­са­ње раз­вој­не стра­те­ги­је при­том је би­ло са­мо део бит­ке: јед­ном усво­је­на по­ли­ти­ка тре­ба да бу­де до­след­но ре­а­ли­зо­ва­на. Да би се то до­го­ди­ло, нео­п­ход­на је спо­соб­на др­жав­на ад­ми­ни­стра­ци­ја у ко­јој су ква­ли­фи­ко­ва­ни љу­ди са аде­кват­ним пла­та­ма и тран­спа­рент­ним пра­ви­ли­ма за на­пре­до­ва­ње.

У свим слу­ча­је­ви­ма би­ла је ва­жна и „ма­кро­е­ко­ном­ска ста­бил­ност”: по­сто­ја­ност основ­них еле­ме­на­та ко­ји чи­не „еко­ном­ско окру­же­ње”.

Ниг­де ме­ђу­тим вла­да ни­је не­по­сред­ни фак­тор еко­ном­ског ра­ста: она са­мо де­фи­ни­ше пра­ви­ла и ства­ра усло­ве да на то ре­а­гу­ју пред­у­зет­ни­ци и ин­ве­сти­то­ри.

Јед­на од кључ­них по­ру­ка је­сте и да ни­је све у фор­му­ли „ста­би­ли­зуј, при­ва­ти­зуј и ли­бе­ра­ли­зуј”. Стра­те­ги­ја ра­ста је у ства­ри кок­тел бу­џет­ских став­ки, по­ре­за, мо­не­тар­не, ин­ду­стриј­ске и тр­го­вин­ске по­ли­ти­ке, ре­гу­ла­ти­ве... Јед­ном усво­је­на, она ни­је не­што не­про­мен­љи­во: мо­ра да се ме­ња с тем­пом раз­во­ја. Пра­ви­ло је, ка­же се на јед­ном ме­сту, да су „ло­ше по­ли­ти­ке у ства­ри до­бре по­ли­ти­ке ко­је ни­су при­ла­го­ђе­не но­вим окол­но­сти­ма”.

Раз­у­ме се, до­след­на по­ли­ти­ка ра­ста мо­ра да по­ста­ви при­о­ри­те­те, да ода­бе­ре че­му ће по­све­ти­ти по­ли­тич­ку енер­ги­ју и фи­скал­не ре­сур­се. За­ни­мљи­во је (с об­зи­ром на на­ша оче­ки­ва­ња у том по­гле­ду), да стра­ни ин­ве­сти­то­ри ни­су кључ­ни фак­тор (ма­да су у не­ким слу­ча­је­ви­ма ме­ђу на­ве­де­них „13 ве­ли­чан­стве­них” има­ли ва­жну уло­гу). Глав­ни су би­ли до­ма­ћи пред­у­зет­ни­ци.

Сли­ко­ви­то, раз­вој­на стре­те­ги­ја је као пра­вље­ње не­ког ку­ли­нар­ског спе­ци­ја­ли­те­та: по­треб­но је до­ста ра­зно­вр­сних са­сто­ја­ка, ко­ји се до­да­ју по пре­ци­зном рас­по­ре­ду и ко­ли­чи­на­ма: ни­че­га не сме да бу­де ни пре­ма­ло ни пре­ви­ше.

Нај­зад, рас­ту­ћи БДП је до­каз да је јед­на зе­мља уре­ђе­на и функ­ци­о­нал­но ор­га­ни­зо­ва­на и обр­ну­то: кад БДП па­да, то је ин­ди­ка­тор да не­што не ва­ља у си­сте­му или по­ли­ти­ци. Ни­је та­ко­ђе до­вољ­но раз­вој­ни про­цес са­мо за­по­че­ти, под­јед­на­ко те­шко је и одр­жа­ти га.

Услов да др­жа­ва бу­де од­го­вор­на, ефи­ка­сна и сло­бод­на ни­је да има ја­ког и му­дрог ли­де­ра. Иза ви­зи­о­нар­ског во­ђе тре­ба да по­сто­је ин­сти­ту­ци­је (та­ко­ђе не­за­мен­љив услов раз­во­ја). И да во­ђа бу­де под­ре­ђен њи­ма, а не оне ње­му.

Ка­ква је на­ша сли­ка у овом огле­да­лу? Не би се ре­кло да смо спрем­ни да се огле­да­мо. Еко­ном­ска чу­да су мо­гу­ћа, али за њих се тре­ба до­бро ор­га­ни­зо­ва­ти.

На по­чет­ку ове нео­бе­ћа­ва­ју­ће го­ди­не, мо­жда је нај­бо­ље под­се­ти­ти се на јед­ну из­ја­ву Вин­сто­на Чер­чи­ла, ли­де­ра ко­ји је сво­јој на­ци­ји сво­је­вре­ме­но обе­ћао „крв, зној и су­зе”: „Ни­је до­вољ­но да­ти свој мак­си­мум, по­не­кад је по­треб­но учи­ни­ти оно што се мо­ра”.