Ti­gro­vi, zma­je­vi i osta­li

Rad­na no­va go­di­na nam, kao i obič­no, po­či­nje spo­ro. Zna­mo već da će bi­ti te­ška, ali mo­že li se ve­ro­va­ti obe­ća­nji­ma da ne­će bi­ti bo­lja od 2016? Ve­dri­ji da­ni su opet „na od­lo­že­no”, pa ima raz­lo­ga da se pi­ta­mo mo­že­mo li po­li­ti­ča­ri­ma da ve­ru­je­mo, od­no­sno sme­mo li to­me da se na­da­mo, ima­ju­ći u vi­du sta­ru mu­drost da je „na­da do­bar do­ru­čak, ali lo­ša ve­če­ra”?

Ako smo 2014. za­vr­ši­li sa eko­no­mi­jom ko­ja se u od­no­su na 2013. sma­nji­la za dva od­sto, šta su ga­ran­ci­je da će u ovoj go­di­ni naš ukup­ni eko­nom­ski ko­lač, sve što pro­iz­ve­de­mo i kroz uslu­ge raz­me­ni­mo, bi­ti ma­nji sa­mo za po­la pro­cen­ta, a da će, kad do­če­ka­mo 2016, sve kre­nu­ti? Jer, ma ko­li­ko se tru­di­li, ne za­vi­si sve ni od nas: iako smo pe­ri­fe­ri­ja glo­bal­ne eko­no­mi­je, njen smo deo.

Su­de­ći po de­ba­ta­ma ko­je su obe­le­ži­le 2014, či­ni se da ni­smo usta­no­vi­li šta je naš su­štin­ski pro­blem: da li to što dr­ža­va pre­vi­še tro­ši (pa zbog to­ga mo­ra da sma­nju­je pen­zi­je i dr­žav­ne pla­te), ili što ne­do­volj­no pri­ho­du­je? Pri­met­no je da se vi­še po­mi­nju me­re šted­nje ne­go me­re raz­vo­ja. Šta je u stva­ri stra­te­gi­ja ra­sta Sr­bi­je i da li je ov­de do­volj­no pro­u­če­no ono što su u tom po­gle­du is­ku­stva dru­gih?

U sve­tu po­sto­ji 13 ze­ma­lja či­je su eko­no­mi­je ra­sle po pro­seč­noj sto­pi od se­dam od­sto, i vi­še, to­kom naj­ma­nje 25 go­di­na! To su ta­ko­zva­na ,,eko­nom­ska ču­da”. Kad se to ka­že, pr­va aso­ci­ja­ci­ja su azij­ski „ti­gro­vi i zma­je­vi”, ali u ovom dru­štvu su i jed­na afrič­ka ze­mlja, jed­na bli­sko­i­stoč­na, jed­na evrop­ska i jed­na la­ti­no­a­me­rič­ka.

Ne­ke me­đu nji­ma su bo­ga­te pri­rod­nim re­sur­si­ma, dok dru­ge od to­ga ne­ma­ju baš ni­šta. Jed­ne su po­pu­la­ci­o­ni dži­no­vi, a dru­ge su u tom po­gle­du pa­tulj­ci. Raz­li­či­ti su im po­li­tič­ki si­ste­mi i isto­rij­ska is­ku­stva.

Nji­ho­ve mo­de­le i stra­te­gi­je pro­u­či­la je i u do­ku­men­tu „Iz­ve­štaj o ra­stu” (The Growth Re­port) 2008. ob­ja­vi­la Ko­mi­si­ja Svet­ske ban­ke za rast i raz­voj. U Ko­mi­si­ji (ko­ja je ra­di­la dve go­di­ne), bi­lo je 19 li­de­ra – biv­ših pred­sed­ni­ka, pre­mi­je­ra i mi­ni­sta­ra, kao i dva eko­nom­ska no­be­lov­ca, uz po­dr­šku struč­nih ti­mo­va.

Šta je utvr­dio ovaj skup is­ku­snih i pa­met­nih? Pr­vo, da eko­nom­ski rast ni­je sam po se­bi cilj, ali da bez nje­ga ni­je mo­gu­će ostva­ri­ti sve dru­go što bi tre­ba­lo da bu­de na li­sti pri­o­ri­te­ta po­je­di­na­ca i dru­štva: eli­mi­na­ci­ju si­ro­ma­štva, pri­stoj­nu zdrav­stve­nu za­šti­tu, obra­zo­va­nje i dru­štve­ni stan­dard. Ukrat­ko, sve ono što mi zo­ve­mo „bo­lji ži­vot”.

Za­tim, svih 13 ze­ma­lja (Bo­cva­na, Bra­zil, Ki­na, Hong­kong, In­do­ne­zi­ja, Ja­pan, Ju­žna Ko­re­ja, Ma­le­zi­ja, Mal­ta, Oman, Sin­ga­pur, Taj­van i Taj­land), ima­lo je ve­o­ma spo­sob­ne i po­sve­će­ne vla­de. Po­li­ti­ča­ri su ti ko­ji for­mu­li­šu raz­voj­nu stra­te­gi­ju, kon­sta­tu­je Ko­mi­si­ja, za nju mo­bi­li­šu jav­nost i ube­đu­ju je da su da­na­šnje žr­tve ulog za bu­du­ći pro­spe­ri­tet.

Svi ti li­de­ri su ima­li ja­snu vi­zi­ju i neo­p­hod­no str­plje­nje i svi su pri­me­nji­va­li du­go­roč­no pla­ni­ra­nje. For­mu­li­sa­nje raz­voj­ne stra­te­gi­je pri­tom je bi­lo sa­mo deo bit­ke: jed­nom usvo­je­na po­li­ti­ka tre­ba da bu­de do­sled­no re­a­li­zo­va­na. Da bi se to do­go­di­lo, neo­p­hod­na je spo­sob­na dr­žav­na ad­mi­ni­stra­ci­ja u ko­joj su kva­li­fi­ko­va­ni lju­di sa ade­kvat­nim pla­ta­ma i tran­spa­rent­nim pra­vi­li­ma za na­pre­do­va­nje.

U svim slu­ča­je­vi­ma bi­la je va­žna i „ma­kro­e­ko­nom­ska sta­bil­nost”: po­sto­ja­nost osnov­nih ele­me­na­ta ko­ji či­ne „eko­nom­sko okru­že­nje”.

Nig­de me­đu­tim vla­da ni­je ne­po­sred­ni fak­tor eko­nom­skog ra­sta: ona sa­mo de­fi­ni­še pra­vi­la i stva­ra uslo­ve da na to re­a­gu­ju pred­u­zet­ni­ci i in­ve­sti­to­ri.

Jed­na od ključ­nih po­ru­ka je­ste i da ni­je sve u for­mu­li „sta­bi­li­zuj, pri­va­ti­zuj i li­be­ra­li­zuj”. Stra­te­gi­ja ra­sta je u stva­ri kok­tel bu­džet­skih stav­ki, po­re­za, mo­ne­tar­ne, in­du­strij­ske i tr­go­vin­ske po­li­ti­ke, re­gu­la­ti­ve... Jed­nom usvo­je­na, ona ni­je ne­što ne­pro­men­lji­vo: mo­ra da se me­nja s tem­pom raz­vo­ja. Pra­vi­lo je, ka­že se na jed­nom me­stu, da su „lo­še po­li­ti­ke u stva­ri do­bre po­li­ti­ke ko­je ni­su pri­la­go­đe­ne no­vim okol­no­sti­ma”.

Raz­u­me se, do­sled­na po­li­ti­ka ra­sta mo­ra da po­sta­vi pri­o­ri­te­te, da oda­be­re če­mu će po­sve­ti­ti po­li­tič­ku ener­gi­ju i fi­skal­ne re­sur­se. Za­ni­mlji­vo je (s ob­zi­rom na na­ša oče­ki­va­nja u tom po­gle­du), da stra­ni in­ve­sti­to­ri ni­su ključ­ni fak­tor (ma­da su u ne­kim slu­ča­je­vi­ma me­đu na­ve­de­nih „13 ve­li­čan­stve­nih” ima­li va­žnu ulo­gu). Glav­ni su bi­li do­ma­ći pred­u­zet­ni­ci.

Sli­ko­vi­to, raz­voj­na stre­te­gi­ja je kao pra­vlje­nje ne­kog ku­li­nar­skog spe­ci­ja­li­te­ta: po­treb­no je do­sta ra­zno­vr­snih sa­sto­ja­ka, ko­ji se do­da­ju po pre­ci­znom ras­po­re­du i ko­li­či­na­ma: ni­če­ga ne sme da bu­de ni pre­ma­lo ni pre­vi­še.

Naj­zad, ras­tu­ći BDP je do­kaz da je jed­na ze­mlja ure­đe­na i funk­ci­o­nal­no or­ga­ni­zo­va­na i obr­nu­to: kad BDP pa­da, to je in­di­ka­tor da ne­što ne va­lja u si­ste­mu ili po­li­ti­ci. Ni­je ta­ko­đe do­volj­no raz­voj­ni pro­ces sa­mo za­po­če­ti, pod­jed­na­ko te­ško je i odr­ža­ti ga.

Uslov da dr­ža­va bu­de od­go­vor­na, efi­ka­sna i slo­bod­na ni­je da ima ja­kog i mu­drog li­de­ra. Iza vi­zi­o­nar­skog vo­đe tre­ba da po­sto­je in­sti­tu­ci­je (ta­ko­đe ne­za­men­ljiv uslov raz­vo­ja). I da vo­đa bu­de pod­re­đen nji­ma, a ne one nje­mu.

Ka­kva je na­ša sli­ka u ovom ogle­da­lu? Ne bi se re­klo da smo sprem­ni da se ogle­da­mo. Eko­nom­ska ču­da su mo­gu­ća, ali za njih se tre­ba do­bro or­ga­ni­zo­va­ti.

Na po­čet­ku ove neo­be­ća­va­ju­će go­di­ne, mo­žda je naj­bo­lje pod­se­ti­ti se na jed­nu iz­ja­vu Vin­sto­na Čer­či­la, li­de­ra ko­ji je svo­joj na­ci­ji svo­je­vre­me­no obe­ćao „krv, znoj i su­ze”: „Ni­je do­volj­no da­ti svoj mak­si­mum, po­ne­kad je po­treb­no uči­ni­ti ono što se mo­ra”.