Пикасо, вртлог оштрих углова

Пикасо као графичар, стваралац је који не осећа потребу да представи нове светове, већ да обликује оне који у њему живе. Инспирацију је проналазио у свету циркуса, италијанској комедији и ликовима Арлекина и Пулчинеле које је представљао покушавајући да на тај начин изрази суштину своје визије живота, патње, бола, старости, љубави, секса и смрти.

Секс је једна од тема којима се највише бавио. Он тумачи неумерену сексуалну жељу и поседовање полазећи од шпанске сликарске традиције, чији утицај ни у једном тренутку није крио. Његове визије изгледају врло природно и сежу много даље од простог сензуалног погледа на еротизам. Уметник демистификује секс у потпуно реалним приказима страсти и жеље, а често иде и даље од тога приказујући, кроз сирову лепоту опсценог, комичан и ироничан аспект људског инстинкта. Он приказује разуздане жене, које уживају у својој нагости, а нарочито у њеном показивању. Заједно са провокативном сценом, јавља се и игра. Честа појава ликова у улози посматрача поставља гледаоца у паралелну позицију са онима који извирују кроз прозор. Како је слика прозор отворен ка свету, тако је и публика једна врста воајера забрањене сцене.

На Пикасовим графикама постоји нешто што је ствар тренутка, пролазности и открића и отуда важност воајера, погледа и посматрача; због тога је Пикасо у исто време и сликар и фотограф. Огледало и одраз као део ове теме нису измакли његовом оку, што се може видети на бакрорезу урађеном 3. марта 1971, под именом Две жене.

Када је реч о илустрованим књигама које се могу видети на овој изложби, прва од њих, хронолошким редом, јесте публикација о уметности XX Siecle, L′