Мондријан је госте дочекивао у црном

Париски атеље Пита Мондријана више не постоји. Али постоје успомене на простор за који би се чак и на први поглед, ако посматрач фотографије има бар мало знања о историји уметности, могло закључити да је Мондријанов. И то без икакве дилеме.

Оно што је до перфекције усавршио на својим сликама – свођење на вертикалу и хоризонталу, уз белу, црну, плаву, црвену и жуту – оваплотио је, и то потпуно доследно, у тродимензионалној равни.

Тај самосвојан човек, који је показивао само завршене слике, а госте је дочекивао увек у црном оделу, привукао је пажњу Карела Блоткампа, професора емеритуса на историји модерне и савремене уметности на универзитету у Амстердаму. О својим истраживањима на ову тему крајем децембра одржао је предавање у Народном музеју у Београду, што је био један од пратећих програма изложбе „Пит Мондријан. Случај Композиције II”.

Велики сликар потпуно се саживео са деветнаестовековном праксом да уметнички атеље није само простор у којем стваралац креира већ је, по потреби, и место сусрета како са другим уметницима тако и са потенцијалним купцима или колекционарима. И са пријатељима, али то се подразумевало. Међутим, на Мондријана је, како објашњава Блоткамп, још нешто оставило утисак.

Наиме, холандска уметничка група „Де Стејл”, чији је Мондријан био један од оснивача, у својим публикацијама бавила се умрежавањем сликарства и архитектуре. Јунак наше приче био је једини који није имао претходна знања о архитектури и у почетку са њом није желео да има баш ништа.

Временом је променио своје мишљење, прихвативши архитектуру као верног пријатеља у мукотрпном покушају утопијског мењања света.

– Отишао је корак даље. Читав свој атеље уредио је баш онако како је замишљао да би свет, након једног миленијума, требало да изгледа – апстрактно и футуристички. Декорисањем атељеа почео је да се бави током 1919, када се након боравка у Холандији вратио у Француску. Тај моменат сматра се прекретницом када је у питању овај аспект његовог стваралаштва. Тек тада његов студио постаје модел окружења које је он сматрао идеалним – каже наш саговорник.

Конкретно – мали и скроман стан у којем је Мондријан живео и сликао скоро 15 година изгледао је овако:

– Зидови су били бели, цео је простор био веома светао. Столови, столице, па и кревет, били су мање намештај, а више у функцији елемената његових сликовних композиција. Покућство је било постављено тако да се, када га човек посматра, стиче утисак да је реч о равним површинама које чине геометријске форме. Кауч је, на пример, из даљине деловао као црни квадрат. Чак је и штафелај, постављен насупрот зида, био елемент ентеријера, са својом праволинијском формом. На њему није сликао, то је чинио за једним од столова. Све ово га чини изузетним. То апсолутно сагласје уметничког израза и простора у којем тај израз постаје опредметњен. Пикасо то тако није радио, није ни Матис, нису ни други – истиче професор.

У атељеу се, бар када је у њему било посетилаца, није могла осетити радна атмосфера. Јер, Мондријан је брижљиво склањао све недовршене радове, боје, платна... Имао је посебна места у зиду у која бих их одлагао. У тим моментима студио је имао само једну улогу – показну.

– Био је усамљеник. Живео је сам цео живот. Као млад имао је вереницу, али се то није завршило браком. Није се много дружио, тешко је стварао контакте, мада није био потпуно искључен из света. Могло би се рећи да је заиста живео за своју уметност и од своје уметности. Осим на почетку, када се бавио фигуралном илустрацијом и помало дизајном, успевао је да прода своја дела, понекад су му пријатељи помагали у томе. Систем који је успоставио у Паризу покушао је да рекреира и у Америци, где је живео током последње четири године свог живота. И тамо се држао истих принципа, али није никада обелоданио фотографије тог атељеа, за разлику од студија у Паризу, који је свесно учинио јавним између осталог и тако што је о њему сам писао – закључује Блоткамп, додајући да је управо тај париски атеље свакако најзначајнији од свих у којима је живео и радио.