Жене и деца

Податак да скоро половина жена од 30 до 35 година у Београду нема деце претвара се у жучну расправу када се у интерпретацији ових бројева користи реч ,,мама” и помиње ,,хедонистички образац живљења” жена. Јавља се група феминиста која тврди да је то имплицитна осуда и омаловажавање жена које су слободном вољом одлучиле да немају децу у тој доби или уопште. Полемика се свела на два поједностављена става: а) нема деце јер жене желе лично остварење и мисле више на себе и б) жене су слободне да раде шта хоће са својим телом и не треба да имају осећај кривице.

Женска улога је вековима била дефинисана у свету којим доминирају мушкарци и сврха женског постојања је била да служи породици, да рађа. Мушкарац је служио свом раду у миру и својој земљи у рату и био је шраф у хијерархији. Ствари су се промениле, ригидна, вертикална хијерархија вредности је срушена – жена не живи да би родила, већ да би се остварила као индивидуа трагајући за сопственом срећом. Филозоф Питер Слотердајк пише да је вертикалност прошле епохе замењена хоризонталним вредностима. Сада свако може да се школује, да напредује професионално (и даље постоји шовинизам према женама научницама и уметницама), да воли кога хоће и да ради шта хоће или бар да има ту илузију да може. Сада је вертикално стремљење индивидуалистичко – ја напредујем у послу, ја напредујем у друштву, у тренингу, у заради. У тој промени вредности и жене су се избориле за своју независност. Према томе, ако неко жену вреднује по мајчинству, примењује анахроне и репресивне вредности.

Жена може да жели децу у перспективи, али процењује да ће им живот скупа бити претерано бедан у условима у којима је Србија. Ту је уткано сијасет проблема из женског угла: од налажења правог партнера до чистог материјалног преживљавања. Расправа се распирује када се постави питање жени која живи пристојно (ма шта то значило), а ипак одлучи да нема децу. Но, њена лична слобода је омеђена духом времена који и даље углавном дефинишу мушкарци: појам заједнице је ишчезао – задруге, породице, нације. Човек живи у времену у којем се ни од кога не очекује да се жртвује за ,,ми”. Једини императив данас је средити себи живот. Живимо у време изолованости, али бисмо хтели осећај заједништва. Не желимо породицу, али бисмо хтели топлину дома. Не желимо обавезу партнерског односа, али чезнемо за љубављу. Не желимо колективне акције, али бисмо хтели осећај полета. У време економске кризе желели бисмо политичку акцију, али не желимо да жртвујемо радно место. Френ Либовиц има добар коментар: „Није проблем да је човек себичан, него је проблем када себичан човек направи дете, па се чуди што је дете проблематично”.

За мене су ултимативне феминисткиње Роза Луксембург и Клара Цеткин. Бити несебично спреман на жртву за човечанство. Ето, „Утиска недеље” нема, а људи из бранше се углавном нису претерано побунили. Нема ни феминиста ни мачиста. Свако гледа свој бедни, мали, ситничави интерес у свом животићу. Равноправни док служимо капиталу. Ха, Роза Луксембург и Че Гевара! Па немој бити наиван, рекао би Жил Липовецки, ми живимо у доба Нарциса, у свету у којем не постоји било шта вредније од Ја. То траје јер позни капитализам још даје резултате у смислу укупног комфора (на рачун природе), чак и за оне који о њему само маштају.

Хоћу да кажем да постоји нешто природно у нелагодности коју осећамо због тога што има више оних који умиру од оних који се рађају, али то није одговорност жене. Па жене су се тек јуче избориле за парче своје слободе, макар илузорне. То је биланс нашег друштва. Наш систем не воли људе. Живимо под Танатократијом, а и принципи на којима је свет организован гуше удруживање и размножавање, гуше Ерос. Потребни су конзументи и радници уз неколицину успешних, а не групе породица, синдиката и самоорганизованих револуционара. То је природа атомизованог живота у граду. Обе стране дебате су делимично у праву, али то је неважно јер је проблем породице дубљи.

Слично је и са дебатом о физичком кажњавању деце. Последица Танатократије је да уопште расправљамо о граници батина у васпитавању деце, о интервенисању државе у кућу, а да при том иста држава није у стању да уреди просвету да буде по мери тог малог човека. Проблеми одгајања деце су вишеслојни: пуно родитеља отаљава, има дупле стандарде, пројектује своје неуспехе кроз децу, не осећа се вољено, па то компензује тако што размази децу. Школа не помаже. Звучи наивно, али само они који живе са љубављу имају некакав одговор на питања овог времена. То је њихов нехотични бунт. Драги читаоци, на почетку 2015, ако се сетите, превазиђите својим поступцима ограничене расправе психолога, надри-научника и политиканата, сетите се најљудскијег у себи – да учините понешто без интереса, без намере, без размишљања о себи, само из будне, несебичне љубави.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету у Њујорку