Гојазност – болест или…

Гојазност масовних размера је скорашњи феномен и савремено друштво за њега нема ефикасно решење. Стручњаци с неверицом прате брзину којом се повећава учесталост прекомерног индекса телесне масе, обима струка и сличних показатеља. Процењује се да је данас у неким развијеним земљама гојазност достигла пушење као, доскоро, неприкосновени водећи узрок превременог умирања.

Здравствено-васпитне поруке лакше доспевају до образованих грађана, па се међу њима виткост све чешће сматра не само естетском категоријом, већ чак и изразом пристојности. Зато се држе дијете, иде у теретану и на тенис, уз испољавање презира и према пушењу као нездравој и, све више, чак „простачкој” навици. Тај радикализам у бeспoгoвoрнoм наметању норми социјално прихватљивог понашања често води неоправданом „окривљавању жртве” јер гојазност (а слично важи за пушење и неке друге зависности) није само проблем појединца, већ подједнако ближег окружења и друштва у целини. Зато су и резултати борбе против ових појава крњи или никакви (у једном угледном часопису је недавно написано да је гојазност психофизиолошки одговор на ненормално окружење).

Пре нешто више од године дана, утицајно Америчко лекарско удружење је одлучило да гојазност прогласи болешћу. У средини у којој је трећина одраслих становника упадљиво гојазна, а још једна трећина предгојазна, то јест заобљена преко границе која се сматра нормалном, такав став је наишао на широко одобравање. Практични значај одлуке садржан је у праву гојазних на дијагностику и лечење о трошку социјалног осигурања (уколико га имају). Аргумент мањине да је реч о ризичном понашању које може да води оболевању, али није болест, побијен је следећим ставом: „Сугестија да гојазност није болест већ последица одабраног начина живота, оличеног у преједању и/или неактивности, једнака је тврдњи да рак плућа није болест зато што је последица донете одлуке о пушењу цигарета.”

Епидемија гојазности у великој мери хара и Европском унијом, али су с ове стране Атлантика иницијативу преузели правници, па је недавно Суд правде ЕУ одлучио да се стави знак једнакости између изразите гојазности и инвалидитета. Као особама с инвалидитетом, гротескно гојазнима је гарантована заштита од дискриминације на радном месту. То, рецимо, значи да ће власник бара банкротирати јер не сме да отпусти некада атрактивне стриптизете које су удвостручиле телесну масу.

Врло је вероватно да ће у блиској будућности Суд правде морати да прилагоди своје академске принципе стварном животу. Показаће се да судије, уместо лечења, стимулишу гојазне да се још више угоје, како би се квалификовали за новостворене погодности. С мало маште намеће нам се лик гојазне чистачице која постаје све заобљенија, па када више не може да се сагне, добија помоћницу да јој држи ђубровник, а у наредној фази и колица у којима ће је друга помоћница гурати по радним просторијама.

Почиње ли Европа да личи на Римско царство између трећег и петог века?

Професор универзитета