Gojaznost – bolest ili…

Gojaznost masovnih razmera je skorašnji fenomen i savremeno društvo za njega nema efikasno rešenje. Stručnjaci s nevericom prate brzinu kojom se povećava učestalost prekomernog indeksa telesne mase, obima struka i sličnih pokazatelja. Procenjuje se da je danas u nekim razvijenim zemljama gojaznost dostigla pušenje kao, doskoro, neprikosnoveni vodeći uzrok prevremenog umiranja.

Zdravstveno-vaspitne poruke lakše dospevaju do obrazovanih građana, pa se među njima vitkost sve češće smatra ne samo estetskom kategorijom, već čak i izrazom pristojnosti. Zato se drže dijete, ide u teretanu i na tenis, uz ispoljavanje prezira i prema pušenju kao nezdravoj i, sve više, čak „prostačkoj” navici. Taj radikalizam u bespogovornom nametanju normi socijalno prihvatljivog ponašanja često vodi neopravdanom „okrivljavanju žrtve” jer gojaznost (a slično važi za pušenje i neke druge zavisnosti) nije samo problem pojedinca, već podjednako bližeg okruženja i društva u celini. Zato su i rezultati borbe protiv ovih pojava krnji ili nikakvi (u jednom uglednom časopisu je nedavno napisano da je gojaznost psihofiziološki odgovor na nenormalno okruženje).

Pre nešto više od godine dana, uticajno Američko lekarsko udruženje je odlučilo da gojaznost proglasi bolešću. U sredini u kojoj je trećina odraslih stanovnika upadljivo gojazna, a još jedna trećina predgojazna, to jest zaobljena preko granice koja se smatra normalnom, takav stav je naišao na široko odobravanje. Praktični značaj odluke sadržan je u pravu gojaznih na dijagnostiku i lečenje o trošku socijalnog osiguranja (ukoliko ga imaju). Argument manjine da je reč o rizičnom ponašanju koje može da vodi obolevanju, ali nije bolest, pobijen je sledećim stavom: „Sugestija da gojaznost nije bolest već posledica odabranog načina života, oličenog u prejedanju i/ili neaktivnosti, jednaka je tvrdnji da rak pluća nije bolest zato što je posledica donete odluke o pušenju cigareta.”

Epidemija gojaznosti u velikoj meri hara i Evropskom unijom, ali su s ove strane Atlantika inicijativu preuzeli pravnici, pa je nedavno Sud pravde EU odlučio da se stavi znak jednakosti između izrazite gojaznosti i invaliditeta. Kao osobama s invaliditetom, groteskno gojaznima je garantovana zaštita od diskriminacije na radnom mestu. To, recimo, znači da će vlasnik bara bankrotirati jer ne sme da otpusti nekada atraktivne striptizete koje su udvostručile telesnu masu.

Vrlo je verovatno da će u bliskoj budućnosti Sud pravde morati da prilagodi svoje akademske principe stvarnom životu. Pokazaće se da sudije, umesto lečenja, stimulišu gojazne da se još više ugoje, kako bi se kvalifikovali za novostvorene pogodnosti. S malo mašte nameće nam se lik gojazne čistačice koja postaje sve zaobljenija, pa kada više ne može da se sagne, dobija pomoćnicu da joj drži đubrovnik, a u narednoj fazi i kolica u kojima će je druga pomoćnica gurati po radnim prostorijama.

Počinje li Evropa da liči na Rimsko carstvo između trećeg i petog veka?

Profesor univerziteta