Султани без конкуренције

КУЛТУРА И ТРАНЗИЦИЈА
"Данас примећујемо да култура привлачи пажњу политичара, али то не значи да су политичари увек културни људи, већ да се култура признаје као нешто пожељно у друштву, што друштво треба да унапређује", писао је пре сто година Т. С. Елиот. И у нашој транзицији, у поимању односа културе и политике као да се није превише одмакло од ове Елиотове констатације.
Извесно је, међутим, да је плурализам и у нашу културу унео праксу сменљивости. Тако су, и овог пролећа, кад је формирана влада, многе културне установе стрепеле од могућих промена и смена. Да ли је нова власт услишила дугогодишње захтеве за поштовањем аутономије културе, или се, у деоби привлачнијег плена, овог пута газдовање пауперизованим културним здањима учинило многима мање примамљивим, или због тога што у најновијој владајућој коалицији није дошло до тако битних промена снага – овог пута (засад) све се завршило сменом директора Завода за заштиту споменика, Историјског музеја и Архива Србије. Пала је и једна оставка.  

Иза смењене директорке Архива Србије, остало је архивирано и њено отворено писмо актуелном министру културе, у коме нагађа да је разлог њене смене можда и то што се залагала да се законом уреди доступност и начин коришћења грађе државне безбедности за све истраживаче, а не само ексклузивне историчаре који би у том случају били изнад закона. На крају писма, подсећа и на притиске којима је својевремено била изложена због залагања да се зауставе крађа и илегални канали трговине архивском грађом и да један од тих "колекционара" код кога је у присуству полиције пронашла око 90 докумената из фонда Архива Србије и један из Историјског архива града, "још није процесуиран"...  

Буџет без планова

"Сва разрешења директора су у непосредној вези са резултатима рада. У том смислу би било погрешно сматрати да се сваким разрешењем директора губи континуитет. Некад је континуитет такав да га је боље прекинути", потврдила нам је Ивана Стефановић, однедавно државни саветник министра за културу.

Ако се овај број нових директора упореди са бројем оних који. су остали, каже она, лако је закључити да није реч ни о каквој великој, поготову не драматичној појави. "Иначе, лично припадам онима који превасходно цене стручне резултате и домете рада. Разрешења (Историјски музеј, Завод за заштиту споменика, као и друга, прим. М. Р.) су мотивисана жељом да се рад у овој области организује боље и да се постигну бољи резултати". Наша саговорница, која је пре неколико сезона и сама била смењена са функције селектора Бемуса објашњава да би требало разлучити две ствари: једно су фестивали, друго културне институције:

"Концепција фестивала је у највећој мери ствар ауторског рада, па је такав био и мој рад на Бемусу који спомињете. Културне институције с друге стране имају своје дефинисане задатке и програме рада. Промена на челу институције не значи промену основног  програма и задатка установе, већ тежњу да се рад учини бољим, ефикаснијим и креативнијим у дефинисаним оквирима" објашњава Ивана Стефановић, подсећајући да наше друштво још нема до краја дефинисану и јасну стратегију у области културе. "Управо сада у Министарству културе радимо на томе. Дугорочно планирање овде није јача страна. Али, нас чекају европске интеграције, а то подразумева и развојну стратегију културе. Поред тога и сами смо одлучни да изађемо са јасном културном политиком", додаје Стефановићева.

По речима Љубише Рајића, професора скандинавистике на београдском Филолошком факултету, основни проблем је што у Србији не постоји развојни план у култури. Постоји буџет, али не и планови, тако да директори културних институција не знају шта заправо треба да раде, јер би то требало да раде на основу стратешких опредељења.

Мермер и цензура

"Други проблем је што ми не разликујемо јавно од приватног. Постављени смо да изградимо фестивал, а онда тај фестивал сматрамо нечим својим. Политичке странке опслужују интересе руководства фирми и институција. То је патријархално друштво. У Европи још постоје трагови патријархалног друштва, али је оно најзаступљеније на Балкану, где је битно обезбедити постављењима родбину и пријатеље."

 Трећи проблем, по мишљењу Рајића, јесте то што наша интелектуална и политичка елита у великој мери има тешкоћа да схвати, шта је општи, глобални, национални интерес у култури. Да би култура била јединствена, она мора да буде шаролика, а наша је затворена, да би се одбранила од конкуренције: "То је феномен султана. Он је главни у харему само зато што нема конкуренцију. Стручност је небитна. Типичан пример је Етнографски музеј који је сређен на начин како су изгледали музеји у Европи пре педесет година. Тај музеј је ван света и приказује како су опремљени музеји у 19. веку. То је музеј историје етнографских музеја", закључује Рајић.

Ратко Божовић, социолог културе, сматра да ми као друштво стално понављамо исте грешке представљајући слабости као врлине:

"Изгледа да нисмо одмакли од политичког и дошли до отвореног друштва. Ми смо у старој методологији. Ми не правимо грађанско друштво, већ и даље стагнирамо. Култура мора бити за промене. Шта значи политичка подобност у култури? У култури су, последице честих смена и постављења услед политичке подобности, још радикалније, јер је култура предуслов за слободу."

Нешто су другачије природе неспоразуми транзиционе културе са локалним, "опозиционим" властима. Тако је, недавно, локална власт у Аранђеловцу, (радикали и СПС) изненада сменила, уочи самог почетка овогодишњих програма "Мермер и звуци", чланове Управног одбора и селектора (од 1998) фестивала. Смотра у Аранђеловцу, која је крајем шездесетих година, настала са идејом да уједини разнолике уметности – вајаре, сликаре из свих република старе Југославије, одржава се, ипак, са нешто измењеним програмом, што значи: "чудо" је прошло.

Укус неспоразума остао је и иза недавног одлагања или забрањивања (овај догађај се различито интерпретира) извођења перформанса "Хармонија" Данила Прњата у галерији Културног центра Новог Сада. Поставку је требало да чине три девојке изазовно обучене, док је сама галерија недоступна иако су врата отворена, што треба да изазове осећање тескобе, затворености и неприступачности. Та неприступачност постала је тотална. Јер, "Хармонија" се неколико дана пред извођење трансформише и уводи детаљ у коме девојке руше табуе – постају наге – представљају се без одеће, а управа одговара отказивањем перформанса, због голотиње и због тога што колоритски један сегмент рада евоцира српску заставу. На дан одржавања перформанса у знак протеста Прњат је на галерију излепио натписе "цензурисано".

Питање које остаје нецензурисано, гласи: Ако је заиста проблем неизвођења перформанса голотиња, шта је онда са дефиницијом алтернативне уметности, према којој она треба да руши етаблиране културне кодове. Или са често понављаним "правилом" да је у уметности све дозвољено. Мада и ово правило може да се руши, на Битефу остају запамћене представе са нагим глумцима ("Раднички циркус" мађарске трупе пре неколико година) или представа пољског редитеља Кшиштофа Варликовског, према комаду "Очишћени" Саре Кејн која кроз брутализам, радикализам, насиље, објашњава "чисту" идеју љубави – недостатак љубави.