Sultani bez konkurencije

KULTURA I TRANZICIJA
"Danas primećujemo da kultura privlači pažnju političara, ali to ne znači da su političari uvek kulturni ljudi, već da se kultura priznaje kao nešto poželjno u društvu, što društvo treba da unapređuje", pisao je pre sto godina T. S. Eliot. I u našoj tranziciji, u poimanju odnosa kulture i politike kao da se nije previše odmaklo od ove Eliotove konstatacije.
Izvesno je, međutim, da je pluralizam i u našu kulturu uneo praksu smenljivosti. Tako su, i ovog proleća, kad je formirana vlada, mnoge kulturne ustanove strepele od mogućih promena i smena. Da li je nova vlast uslišila dugogodišnje zahteve za poštovanjem autonomije kulture, ili se, u deobi privlačnijeg plena, ovog puta gazdovanje pauperizovanim kulturnim zdanjima učinilo mnogima manje primamljivim, ili zbog toga što u najnovijoj vladajućoj koaliciji nije došlo do tako bitnih promena snaga – ovog puta (zasad) sve se završilo smenom direktora Zavoda za zaštitu spomenika, Istorijskog muzeja i Arhiva Srbije. Pala je i jedna ostavka.  

Iza smenjene direktorke Arhiva Srbije, ostalo je arhivirano i njeno otvoreno pismo aktuelnom ministru kulture, u kome nagađa da je razlog njene smene možda i to što se zalagala da se zakonom uredi dostupnost i način korišćenja građe državne bezbednosti za sve istraživače, a ne samo ekskluzivne istoričare koji bi u tom slučaju bili iznad zakona. Na kraju pisma, podseća i na pritiske kojima je svojevremeno bila izložena zbog zalaganja da se zaustave krađa i ilegalni kanali trgovine arhivskom građom i da jedan od tih "kolekcionara" kod koga je u prisustvu policije pronašla oko 90 dokumenata iz fonda Arhiva Srbije i jedan iz Istorijskog arhiva grada, "još nije procesuiran"...  

Budžet bez planova

"Sva razrešenja direktora su u neposrednoj vezi sa rezultatima rada. U tom smislu bi bilo pogrešno smatrati da se svakim razrešenjem direktora gubi kontinuitet. Nekad je kontinuitet takav da ga je bolje prekinuti", potvrdila nam je Ivana Stefanović, odnedavno državni savetnik ministra za kulturu.

Ako se ovaj broj novih direktora uporedi sa brojem onih koji. su ostali, kaže ona, lako je zaključiti da nije reč ni o kakvoj velikoj, pogotovu ne dramatičnoj pojavi. "Inače, lično pripadam onima koji prevashodno cene stručne rezultate i domete rada. Razrešenja (Istorijski muzej, Zavod za zaštitu spomenika, kao i druga, prim. M. R.) su motivisana željom da se rad u ovoj oblasti organizuje bolje i da se postignu bolji rezultati". Naša sagovornica, koja je pre nekoliko sezona i sama bila smenjena sa funkcije selektora Bemusa objašnjava da bi trebalo razlučiti dve stvari: jedno su festivali, drugo kulturne institucije:

"Koncepcija festivala je u najvećoj meri stvar autorskog rada, pa je takav bio i moj rad na Bemusu koji spominjete. Kulturne institucije s druge strane imaju svoje definisane zadatke i programe rada. Promena na čelu institucije ne znači promenu osnovnog  programa i zadatka ustanove, već težnju da se rad učini boljim, efikasnijim i kreativnijim u definisanim okvirima" objašnjava Ivana Stefanović, podsećajući da naše društvo još nema do kraja definisanu i jasnu strategiju u oblasti kulture. "Upravo sada u Ministarstvu kulture radimo na tome. Dugoročno planiranje ovde nije jača strana. Ali, nas čekaju evropske integracije, a to podrazumeva i razvojnu strategiju kulture. Pored toga i sami smo odlučni da izađemo sa jasnom kulturnom politikom", dodaje Stefanovićeva.

Po rečima Ljubiše Rajića, profesora skandinavistike na beogradskom Filološkom fakultetu, osnovni problem je što u Srbiji ne postoji razvojni plan u kulturi. Postoji budžet, ali ne i planovi, tako da direktori kulturnih institucija ne znaju šta zapravo treba da rade, jer bi to trebalo da rade na osnovu strateških opredeljenja.

Mermer i cenzura

"Drugi problem je što mi ne razlikujemo javno od privatnog. Postavljeni smo da izgradimo festival, a onda taj festival smatramo nečim svojim. Političke stranke opslužuju interese rukovodstva firmi i institucija. To je patrijarhalno društvo. U Evropi još postoje tragovi patrijarhalnog društva, ali je ono najzastupljenije na Balkanu, gde je bitno obezbediti postavljenjima rodbinu i prijatelje."

 Treći problem, po mišljenju Rajića, jeste to što naša intelektualna i politička elita u velikoj meri ima teškoća da shvati, šta je opšti, globalni, nacionalni interes u kulturi. Da bi kultura bila jedinstvena, ona mora da bude šarolika, a naša je zatvorena, da bi se odbranila od konkurencije: "To je fenomen sultana. On je glavni u haremu samo zato što nema konkurenciju. Stručnost je nebitna. Tipičan primer je Etnografski muzej koji je sređen na način kako su izgledali muzeji u Evropi pre pedeset godina. Taj muzej je van sveta i prikazuje kako su opremljeni muzeji u 19. veku. To je muzej istorije etnografskih muzeja", zaključuje Rajić.

Ratko Božović, sociolog kulture, smatra da mi kao društvo stalno ponavljamo iste greške predstavljajući slabosti kao vrline:

"Izgleda da nismo odmakli od političkog i došli do otvorenog društva. Mi smo u staroj metodologiji. Mi ne pravimo građansko društvo, već i dalje stagniramo. Kultura mora biti za promene. Šta znači politička podobnost u kulturi? U kulturi su, posledice čestih smena i postavljenja usled političke podobnosti, još radikalnije, jer je kultura preduslov za slobodu."

Nešto su drugačije prirode nesporazumi tranzicione kulture sa lokalnim, "opozicionim" vlastima. Tako je, nedavno, lokalna vlast u Aranđelovcu, (radikali i SPS) iznenada smenila, uoči samog početka ovogodišnjih programa "Mermer i zvuci", članove Upravnog odbora i selektora (od 1998) festivala. Smotra u Aranđelovcu, koja je krajem šezdesetih godina, nastala sa idejom da ujedini raznolike umetnosti – vajare, slikare iz svih republika stare Jugoslavije, održava se, ipak, sa nešto izmenjenim programom, što znači: "čudo" je prošlo.

Ukus nesporazuma ostao je i iza nedavnog odlaganja ili zabranjivanja (ovaj događaj se različito interpretira) izvođenja performansa "Harmonija" Danila Prnjata u galeriji Kulturnog centra Novog Sada. Postavku je trebalo da čine tri devojke izazovno obučene, dok je sama galerija nedostupna iako su vrata otvorena, što treba da izazove osećanje teskobe, zatvorenosti i nepristupačnosti. Ta nepristupačnost postala je totalna. Jer, "Harmonija" se nekoliko dana pred izvođenje transformiše i uvodi detalj u kome devojke ruše tabue – postaju nage – predstavljaju se bez odeće, a uprava odgovara otkazivanjem performansa, zbog golotinje i zbog toga što koloritski jedan segment rada evocira srpsku zastavu. Na dan održavanja performansa u znak protesta Prnjat je na galeriju izlepio natpise "cenzurisano".

Pitanje koje ostaje necenzurisano, glasi: Ako je zaista problem neizvođenja performansa golotinja, šta je onda sa definicijom alternativne umetnosti, prema kojoj ona treba da ruši etablirane kulturne kodove. Ili sa često ponavljanim "pravilom" da je u umetnosti sve dozvoljeno. Mada i ovo pravilo može da se ruši, na Bitefu ostaju zapamćene predstave sa nagim glumcima ("Radnički cirkus" mađarske trupe pre nekoliko godina) ili predstava poljskog reditelja Kšištofa Varlikovskog, prema komadu "Očišćeni" Sare Kejn koja kroz brutalizam, radikalizam, nasilje, objašnjava "čistu" ideju ljubavi – nedostatak ljubavi.