Киклопске тржнице

Био сам се, богами, озбиљно замислио хоће ли за овим трапавим временима остати Београду и неким будућим Београђанима ишта вредно и велико, да нас по томе памте и суде о нама?! Силно сам се забринуо да нас историја не прећути, а пред носoм ми толике „величанствене” задужбине, које ће не само сећати на нас, већ и чинити да нас често помињу у беседама типа: „Па да ли су ти људи били блесави...?!”

Да, да, видим да и ви озарена лица наслућујете да је реч о: хипер-гига-мега-ултра-супер-екстра-хипермаркетима, тржним центрима и, наравно, „Хиландару” свих велетрговина – „шопинг моловима” (још не постоји смисаони превод на српски језик).

Што су некада биле цркве покајнице и велики легати, данас су, горепоменуте, неимарске бурлеске. Да се прича и препричава шта је све Београд ћутке отрпео...

Ничу песничком прогресијом: „Где год нађеш згодно место, шопинг-мол посади, шопинг-мол је благородан, па ће да награди...!” Речју, ако није зграда, онда је тржни центар. Ако није тржни центар, онда је зграда. У најгорем случају, у питању је мутант оба, такозвани пословно-стамбени објект?! Траве је остало још само у сећањима и евентуално оним чудним смотуљцима које омладина обичаји да пуши. Мада не мислим баш на њу, помињем је, јер неки подаци веле да је тренутно у Београду има далеко више од оне мирисне, парковске траве. Подаци су, наравно, преузети из извештаја полиције, не из „Градског зеленила”.

Елем, нисам ја нешто изричито против тих мегаломанских тржница, уколико се зна бар некакав ред.

Овако, верујем да је само питање дана, дозвола се више не доводи у питање, када ће насред Калемегдана нићи какав „шопинг-мол”. Онол`ка тврђава зврји празна, а још толико чувених робних марки вапи за мало пословног простора, па да се представи Београду. Грехота је да уз цркву Ружицу нема ни минималног тржног центра. Приземље, спратић, сто-двеста локала, мало брзе хране... Кол`ко да ходочасници оставе ту, што не оставе на икони.

Колико год био накриво насађен, по овом питању не могу да оспорим суштински аргумент за којим хорски посежу на свечаним отварањима мамутско-киклопских трговина: „Доводимо свет у Београд! Водимо Београд у свет!” Поштујем! С обзиром на то да смо до њихових отварања живели по дрвећу, а они довитљивији по пећинама, прија тај цивилизацијски помак, који су нам омогућили. Барем више не морамо да ловимо за храну, ако ништа друго.

Но, доста шале. Није шала, међутим, да заиста има неке необјашњиве привлачности у тим инстант, рогобатним грађевинама. Маме нас, ваљда, заслепљујућа светла, као муве. Вазда је гужва, као да људи куће немају. Или су се то изгубили, па данима лутају тражећи излаз?!

И сам начин куповине је некако хипнотично-ритуалан. Ваљда се човеку учини да је ништаван у односу на толики простор и да колица никада нису довољно пуна, па трпа, товари... као да сутра не постоји.

Па тек ред пред касом, као пред чистилиштем. Унезверени погледи шамарају потоварене артикле и пресабирају се по ко зна који пут.

Јерес је вратити вишак и непотребно да људи не помисле како нисте дорасли куповини у хипермаркету. Да као личност нисте одмакли даље од локалних пиљара, у преуређеним гаражама. Признајте свој грех кад станете пред касу и љубазна госпођа ће вам забити иглу у вену и источити литар крви, као кауцију. Свет вам је бачен пред ноге, а ви се још чврсто држите за завичајну грану, ццц...

Све у свему, кудио их ја, или не, предимензионирани трговински објекти су ушли у нашу свакодневицу и узмаћи неће. Намерачили су се да трају, да сведоче...

Ја им ево машем у поздрав са свог дрвета. Из густе крошње, коју још нису надвисили. Шта ћу, размазили су ме локални трговци и стари СТР-и, па сам свикао да с врата чујем: „Добро јутро комшија! Како сте? Како су ваши?”

Историјо, извини, али кад дођеш до мене, не превлачи онај пискутави читач цене...