Право ниоткуда

Осим што служи надувавању сујета на којима се потом, попут душека, неко време плута романескним морем српске скрибоманије (уз црно на бело дато уверење да се том мору не припада!) „НИН”-ова награда има, потенцијално, и једну другу функцију: у том хладном мору романа које запљускује нејаку читалачку барку српске књижевности, појави се понекад и неки дављеник који би се удавио под тежином списатељствујућих таласа да га пет несретника (нимало налик на „глумце” серије „Baywatch”) који егзистирају под именом жири, не прочитају по службеној дужности. И, тада се дужност претвори у неочекивано уживање, показујући да су, као и у тенису, за књижевност неопходна пријатна изненађења.

„Феликс” Владимира Кецмановића једна је од таквих „ниоткуда” извучених књига. Леп сусрет, свакако пријатнији од онога који је господин Симеон (Феликса) Ракић имао са својим сином Драганом (такође Феликсом) о коме до тада ништа није знао, те пиштољем који је овај јуноша држао у рукама. Тај сусрет чини костур Кецмановићег романа који слободно може бити прибројен групи књижевних текстова у којима фигура оца заузима централно место. Ипак, далеко да је то прво што пада на памет читаоцу „Феликса”.

Кецмановић, наиме, изненађује вештином која је готово нестала у свету српске књижевности: то је вештина приповедања приче, мајсторство да се радња учини драматичном, да се пронађе права брзина приче која читаоца неосетно наводи да окреће страницу по страницу овог романа, а да се при том не осети она најчешће банална воља за напетошћу, карактеристична за жанровске романе.

Кецмановићева одлука да исприча причу, односно да модернистичког уметника опседнутог формом или, пак, постмодерног цитатоманијака, надомести скромнијом фигуром приповедача који једино зна да приповеда, чини „Феликса” свежим и, помало парадоксално, пост-постмодерним романом. При свему томе, Кецмановић се неће одлучити да од свог рукописа начини интимни дневник, својеврсну слику и прилику љубави према самом себи, где се то властито ЈА троши попут некаквог наследства на трице и кучине (које остају трице и кучине, ма како лепо обликоване биле). Благо ироничан према својим ликовима, приповедач „Феликса”, као да пред собом има један циљ: да што прецизније, што оштрије, оцрта њихове карактерне слојеве. Кажем слојеве, јер, заиста, лепота овог романа и вештина његовог приповедања почивају управо на том лаганом, а опет довољно брзом раслојавању карактера јунака.

Да би то учинио, Кецмановић је тако рећи изградио један, како се то обично каже, самосвојан стил. Лишен језичких бравура, у основи неповерљив према лепоти написаног, Кецмановић као да је, пишући „Феликса”, опонашао конструктора Формуле 1. Приметна је жеља аутора да свој рукопис ослободи и сувишне мисли и сувишне речи, и отуда су пасуси овог романа стегнути у оној мери да им се ништа не може ни додати ни одузети.

Па ипак, оваква Кецмановићева стегнутост (стилска и тематска) чије је друго име драматичност, има и своје треће име, а то је релативно скучено симболичко поље. Архетипски однос оца и сина указује пре на непостојање споне која би овај текст повезала са оним модерним, актуелним, савременим, при чему ту не мислим на политичку актуелност, ни на актуелност транзиционе Србије већ, можда, на дух генетике који нам говори да се, у свету надолазећег клонирања и већ присутних банака мушког семена, фигура оца не може узети здраво за готово као што у свету глобалних медија фигура варалица попут Феликса Крула делује већ прилично анахроно. Све то говори да Кецмановићев роман заиста није најбољи роман прошлогодишње романескне продукције, али јесте роман који, иако није ауторов романескни деби, може бити почетак једног лепог опуса.