Абдул на путу до Европске уније

Суботица – Простор напуштене циглане на источном излазу из Суботице нови је неформални емигрантски камп. Дугачке хале, са некадашњим нишама за сушење опеке, претворене су у катакомбе у којима, уз помоћ најлона, од зиме и ветра покушавају да се заштите људи који су већ месецима на путу. Србија није њихово одредиште, али је Суботица као град на граници са Европском унијом последња степеница до њиховог циља.

У циглани, на сваком кораку, приметни су трагови живота оних који су у великој невољи: остаци паљења ватри, делови исцепане гардеробе, понека ципела, на све стране разбацана пластична амбалажа, па и читаве векне хлеба... На позиве да не страхују – јер сам новинар, нема одговора, само се ту и тамо зачује шум иза поцепаних најлонских застора. На једним вратима натписи арапским писмом.

Када већ одустајем, превагнула је радозналост младог Абдула који се однекуд појављује и прикључује мобилни на разводну кутију за струју на зиду циглане.

– Не, није ми хладно, сасвим сам добро и овде је одлично – говори насмејани двадесетогодишњак, који је три месеца већ на путу, а ово му је други покушај. – Први пут су ме ухватили у Турској и одмах депортовали назад за Авганистан. Куда ћу даље? Не знам. Имам брата у Белгији и рођака у Немачкој. Можда у Немачку, јер сам чуо да је тамо боље за емигранте. Али био сам и овде у Београду, допало ми се, можда се и вратим.

Наш саговорник нема никакве исправе, у ствари нема пасош нити идентификацију која би потврдила да је он стварно Абдул из Авганистана, стар 20 година. Каже да му је српска полиција дала неку исправу и сада може слободно да путује, понегде пешке, али и јавним превозом. У Суботици је сада већ други дан и мада су му планови магловити, зна да неће да иде у избегличке кампове. Док разговарамо, у дну циглане појављују се још два мушкарца и брзо нестају. Абдул нам говори оно што је заједничко свим емигрантима: напустио је Авганистан јер жели да обезбеди себи бољи живот.

Непосредно пред новогодишње празнике, али и велике температурне минусе, Полицијска управа и Комесаријат за избеглице одвезли су већи број ових емиграната у центре у Србији. Тибор Варга из Источноевропске мисије можда је једина особа која сваког дана долази до некадашње циглане.

– Увек затичемо по неколико људи, од 10 до 60 особа, носимо им храну и одећу коју код нас доносе људи добре воље. Овде су они који немају новца, a ко има већ је себи обезбедио неки смештај. Затичемо и породице са малом децом и сви су они у стању велике социјалне потребе – каже нам Варга.

Емигранти из Авганистана и Сирије су у Суботици свакодневна појава већ годинама. Једно време су се окупљали и по парковима у стамбеним насељима, али су се временом склонили, на депонију или гробља. Нису ретки случајеви да масовно покушају да пређу границу и обично их мађарска полиција на основу међународног уговора врати Србији. Тада се нађу пред судијом за прекршаје због нарушавања граничног простора, али чим изађу из затвора, они ће исто дело поново починити, јер Суботица је за њих само транзит. У Мађарској су недавно и сеоске патроле најавиле да ће помоћи у хватању емиграната у илегалном преласку границе.

Иако је годинама суочена са овим проблемом, локална самоуправа практично нема никаква овлашћења када је у питању ова популација. Ипак, не може се остати нем када је у питању људска невоља.

Милимир Вујадиновић, члан Градског већа задужен за социјалну област, каже за „Политику” да је ове године први у буџету издвојена посебна ставка за плаћање превоза емигрантима до избегличких кампова у Бањи Ковиљачи или Падинској Скели. Ово се спроводи у сарадњи са Полицијском управом, па уколико је већа група емиграната у питању превозе их градским аутобусима, а за мањи број људи ангажују се возила градске управе.

– Прошле године смо одлучили да збринемо децу која се у договору са Центром за социјални рад смештају у „Колевку”, а да бисмо их што мање излагали стресу, јер се налазе у непознатом окружењу, обично је са њима остајао и један њихов родитељ или старатељ. На тај начин је збринуто тридесеторо деце, која су обично остајала до месец дана, а након тога су одлазила у избегличке кампове – каже Вујадиновић.

Он, такође, објашњава да је град спреман да помогне колико му закон дозвољава и колико постоји могућности, али да сматрају да није добро да се овде отвори посебан камп за избеглице, јер Суботица и овако из године у годину бележи све више емиграната на својој територији. А камп уз саму границу био би мотив више да дођу овамо.