Вучићева понуда

Можда је био само лош дан. Или одраз истинске нервозе лидера који је много уложио у европске интеграције и онда схватио да европски пријатељи, изгледа, почињу да улажу у подривање његове власти. А сасвим је могуће да је реч о обичној показној, дипломатској вежби у којем се, са обе стране, испитују границе стрпљења или поштовања између Београда и Брисела.

После необичне полемике српског премијера Александра Вучића и портпаролке ЕУ Маје Коцијанчич, готово све расправе у реалној и виртуелној Србији посвећене су притисцима на медије и слободи изражавања, али је негде у позадини тих безобалних прича остала једна Вучићева великодушна понуда европским партнерима. „Узгред, ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму”, рекао је премијер Александар Вучић у писму Маји Коцијанчич, која на почетку европске бирократске каријере није ни сањала да би могла једним одговором да сруши неку владу, па макар то била влада мале, сиромашне европске земље. Део тог писма може да се протумачи као обична иронија или упозорење бахатим западним савезницима, који су у последњих деценија радикално мењали ставове о капитализму, енергетици, људским правима, исламу и стотинама других питања, али се некако испоставило да политику према Србији нису превише променили.

Један угледни члан бивше владе говорио је да га у читавом политичком животу Србије највише нервирају приче како западни амбасадори кроје судбину земље и да му то сувише личи на добро познате теорије завера које су на овом поднебљу увек најмаштовитије. А онда се појавио сајт „Викиликс” у којем су, још маштовитије, описан однос домаћих званичника и страних амбасадора. Тако је Џулијан Асанж једну од теорија завера веома лако претворио у основни закон политичког деловања у Србији. А бројни припадници десне интелигенције су после„Викиликса” имали сасвим солидне аргументе када су говорили да су амбасаде имале већи утицај на избор српске владе него српски бирачи. 

Зато је и „великодушна понуда” премијера Вучића европским лидерима само истакла један од главних политичких неспоразума савремене Србије – ко бира владу Србије и да ли смо ми друштво фасадне демократије у којем све има демократску форму али се кључне одлуке ипак доносе негде далеко, ван домета грађана Србије. Вучићева понуда је, вероватно, била сасвим реторичке природе, изречена с намером да упозори европске партнере да се са више поштовања односе према Србији. Али би та игра речи, дипломатских заплета ипак морала да уважи сасвим елементарно правило било које европске државе – да сваку владу и бирају и смењују само бирачи.