И Томпсон и ЕУ

Не само што ће остати упамћена као прва жена која је постала шеф хрватске државе, него је Колинда Грабар Китаровић председница која на ту функцију долази с најтешњом разликом у односу на противкандидата и захваљујући најмањем броју освојених гласова у поређењу са својим претходницима – Фрањом Туђманом, Стјепаном Месићем и Ивом Јосиповићем. Освојивши 1,1 милион гласова – само 32.500 више од Јосиповића, кандидаткиња Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) не само да је скинула са власти социјалдемократског председника већ је успела својој странци, која је у опозицији, дати ветар у леђа пред овогодишње парламентарне изборе.

Међутим, према речима аналитичара и награђиваног истраживачког новинара ријечког „Новог листа” Данка Радаљца, за овај Јосиповићев пораз заслужни су и сам досадашњи председник, али и премијер Зоран Милановић.

„Јосиповић је својом политиком незамерања никоме, која је неретко укључивала и вербално кокетирање с десницом, од себе свакако удаљио чврсту левицу. Милановић је пак својом социјалном неинтелигенцијом и неразумевањем стварних проблема обичних људи удаљио и онај средњи грађански слој левог центра, који у Хрватској као и у већем делу Европе грца у економским проблемима. Стога се и догодило да је кандидат левице једва победио по броју гласова у Загребу, који се на оваквим изборима уверљиво опредељивао за левицу још од времена Фрање Туђмана”, указује за „Политику” Радаљац. „Иронично је да је на прошлим изборима, када се борио против актуелног градоначелника Загреба Милана Бандића, Јосиповић у хрватском главном граду освојио више гласова него прошле недеље.”

На питање да ли је ова победа и доказ да је ХДЗ-у у потпуности опроштена сва Санадерова оставштина, Радаљац каже да би било претешко тако нешто тврдити.

„Победа је пре свега заснована на неком сплету добре теренске оперативе ХДЗ-а за ове изборе, на што се накачио слаб економски резултат актуелне владе и недоречен, да не кажем досадан, медијски наступ Иве Јосиповића у току мандата. Ову победу дефинитивно треба гледати као увод у парламентарне изборе крајем ове године, који су Томиславу Карамарку, идејном творцу пројекта председнице, свакако важнији од ових”, каже Радаљац и додаје да ће, новинарски гледајући, бити изузетно занимљиво пратити кохабитацију председнице и премијера. „Ту би могло бити и ниских политичких удараца. Однос председнице и премијера најбоље ће се видети на тајним службама, којима сууправљају. Милановић никад није био превише заинтересован тим сегментом власти, а Карамарку је то тотални фетиш, при чему није ’у љубави’ с тренутним директором СОА (Сигурносно-обавештајна агенција).”

У предизборној кампањи ХДЗ и његова кандидаткиња своју реторику максимално су радикализовали и подесничарили тако да су добили и јавну подршку популарног хрватског ултрадесничарског музичара Марка Перковића Томпсона, чији су стихови песама често пуни усташких, антисрпских и антисемитских мотива у којим се велича Анте Павелић.

„Пошаљимо у заборав те остатке југокомунизма и завршимо оно што смо започели деведесетих. Дајмо глас госпођи Колинди ГрабарКитаровић, одијелимо жито од кукоља и почнимо остваривати наше снове”, написао је у јавној подршци Томпсон, за којег се у истрази против бившег премијера Иве Санадера тврдило да му је ХДЗ у кампањама плаћао више од пола милиона евра само да не наступа ни за једну политичку странку.

На питање да ли би се сада политика Грабар Китаровић и ХДЗ-а могли описати „И Томпсон и ЕУ”, Радаљац само каже да је Грабар Китаровићева свакако „радикализовала свој досадашњи став, с обзиром на то да су њу увек доживљавали ’прогресивнијим’ и ’европејскијим’ делом ХДЗ-а”.

„Мислим да од ње саме, али и од замисли Томислава Карамарка и Милијана Бркића, зависи на коју ће страну сада отићи својом реториком. Но, мора се рећи како је, логички гледајући, радикалнија реторика била и очекивана. Лоши резултати ове владе готово да су гарантовали гласове десног центра. Чвршће десним приступом у кампањи стога су се највероватније хтели придобити и они крајње десно оријентисани бирачи, за које је у првом кругу и Милан Кујунџић био примамљив кандидат”, каже Радаљац. „Ипак, евроинтеграције толико су важне Хрватској да мислим да ће се сада реторика ублажавати, што се и у наступном говору будуће председнице дало наслутити. Чак је зауставила и звиждање свом опоненту у властитом штабу.”

Иако је из Србије деловало да је у предизборној кампањи било важно да кандидат заступа тврђи став према Србији како случајно не би изгубио који глас, Радаљац каже да нико од кандидата заправо није имао претерано агресиван наступ према Србији.

„У принципу се највише избегавало да се спомињу ти односи, а чак и ћирилица у Вуковару – за коју су можда неки мислили да ће бити питање које ће у кампањи ХДЗ форсирати – скоро да није нити спомињана. О правим разлозима за ово требало би питати вође кампања, али ако би требало да нагађам, мислим да политичари нису хтели да се замере најмоћнијим привредницима, који су изузетно активни на српском тржишту”, каже новинар „Новог листа” и додаје да, колико год то можда бизарно звучало, Србији би више одговарало да ХДЗ буде на власти кад се одлучује о пријему у ЕУ. „Хрватска политичка пракса до сада је показала да кад је на власти странка деснице она у спољној политици често мора радити ’левичарске’ уступке међународној заједници, попут хапшења генерала, а странка левице мора одлукама радити уступке десничарском бирачком телу. Стога би већи проблем Србији могла представљати левичарска влада (у Загребу).”

-----------------------------------------------------------

Нестали у рату

Што се тиче отворених питања између Србије и Хрватске, према речима Данка Радаљца, претпоставка је да би с хрватске стране најспомињанији могао бити проблем несталих у рату, који још нису пронађени, а за које се сматра да Србија има податке о њима у архивама. „Остала питања, попут граница или сличних ствари, мислим да неће имати тежину, рецимо, Пиранског залива (који је обележио спор Словеније и Хрватске у току хрватског пута ка ЕУ).”