Украјинска криза и даље превелик залогај

Да неће бити ништа од за сутра планираног самита лидера Украјине, Русије, Немачке и Француске, постало је јасно након сусрета шефова дипломатија ових земаља у понедељак у Берлину. Очекивало се да министри спољних послова припреме терен за састанак на председничком нивоу, који је у Астани иницирао украјински председник Петро Порошенко, али проналажење заједничког језика о украјинској кризи и овог пута се показало као превелик залогај.

Након недељног телефонског разговора са Владимиром Путином саопштено је да Ангела Меркел не намерава да отпутује на самит у Казахстан уколико не види доказе руске посвећености примени раније договореног примирја. Наду да би коначно могло да дође до напретка у решавању кризе почетком месеца подгрејао је француски председник Франсоа Оланд наговестивши могућност укидања санкција Русији. Тиме је фронт чланица ЕУ, предвођен Немачком и Француском, сигнализирао помирљивији тон према Москви, док је већина осталих земаља са Пољском и Великом Британијом на челу задржала тврд приступ.

Нескривена резервисаност Пољске према Путину и његовим потезима додатно је заоштрена уочи обележавања 70 година од ослобађања Аушвица заказаног за 27. јануар. Иако нико не спори чињеницу да је управо Црвена армија ослободила злогласни концентрациони логор, председник Русије неће присуствовати комеморативном скупу. Објашњење за такав развој догађаја је, према за сада доступним информацијама – дневнополитичко.

У Пољској се, наиме, ове године одржавају председнички и парламентарни избори, па су политичке елите процениле да би било неисплативо упутити званични позив руској делегацији, са Путином на челу. Ројтерс јавља да су се пољске власти определиле да заиграју на финесе дипломатске комуникације како би разрешиле непријатну ситуацију. Влада је страним земљама послала „обавештење” о комеморацији у Аушвицу, што у дипломатском речнику нема тежину званичног позива.

Британска агенција наводи да је већина земаља реаговала тако што је од Пољске тражила додатна појашњења у вези са „обавештењем” које су добили, што се после усмене комуникације завршило одлуком да у Аушвиц пошаљу делегације на највишем нивоу. Из Русије, међутим, није стигао захтев за додатни појашњењем, већ је заузет став да, уколико Пољска заиста жели да види руске званичнике у логору који су својевремено ослободиле совјетске трупе – онда ће морати званично да их позове.

Изопштеност руских званичника у комбинацији са оштрим санкцијама САД и ЕУ и те како утичу на економију у Русији. Дошло је ипак и до нежељеног ефекта, па казнене мере данас индиректно погађају и европске земље, а чини се да од санкција Русији тренутно користи има једино Америка. Износећи у ауторском тексту за „Њујорк ривју ов букс” своју визију нове политике за спас Украјине, Џорџ Сорос сугерише Европској унији баснословно улагање у ову земљу и износи своје уверење да постоји особа достојна да такву идеју спроведе у реалности.

„Кључ има немачка канцеларка Ангела Меркел, која се доказала као прави европски лидер у односима према Русији и Украјини. Додатни извори финансирања требало би да буду довољни да се обезбеди финансијски пакет вредан 50 милијарди долара и више”, пише амерички милијардер.

Сличну аргументацију помагања Украјини, додуше без лицитирања милијардама, а чији би највећи домет било поткопавање Путинове власти у Русији, нешто раније је изнео и бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол.

Упоређивање Соросовог плана са незавидним стањем у европским финансијама открива најмање једну фалинку милијардерове замисли: адреса на коју циља као на главног извођача радова могла би заправо да буде његова највећа препрека. Мало коме је замисливо да ће влада Ангеле Меркел, која се залаже за стриктну штедњу у Европи, имати слуха за Соросову идеју о издвајању 50 милијарди за Украјину.

Нарасли левичарски покрети унутар ЕУ који се залажу за прекидање мера стезања каиша немају засад претераног ефекта и наилазе на зид неразумевања у Бриселу и Берлину. Тешко је стога претпоставити каквој убеђивачкој тактици би могли да прибегну Сорос и његови истомишљеници, па да се у погледу питања Украјине направи преседан у ригидној политици штедње. Утолико пре што је Кијеву из Брисела одавно јасно стављено до знања да у скоријој будућности не може да очекује већу финансијску подршку.

Чини се, међутим, да се главна одлука о европским дешавањима неће доносити на Старом континенту. Став америчке администрације према Русији и њеном вођству у највећем броју случајева не показује знакове попуштања, док већина европских лидера и даље није спремна да иступи из такве матрице.