Замрзавање и неправди

Министарство финансија најзад је увидело да са јавном потрошњом, а нарочито са платама радника и чиновника у државним органима и њеним предузећима, нема шансе да се преживи идућа година. Ове и некако, али са емитованим правима у разним приликама и згодама, рецимо, током предизборних дешавања, одосмо сви под лед. Тим пре што и сада трошимо више него што имамо. Али, ту су приходи од приватизације. Има се - може се, правац на касу.
Сва упозорења независних економиста, али и међународних економских посматрача, да нам се превелика јавна потрошња, а поготово изузетно висок раст плата у државним службама и предузећима, може обити о главу, дочекивана су са тихом резигнацијом. Дата реч не може се погазити, а још мање посегнути за непопуларном мером као што је враћање више исплаћених динара, с којима Народна банка Србије не зна шта ће и због којих трговински дефицит ове године може премашити рекордних осам милијарди евра. Наравно, ако се дотле ништа озбиљније не учини у економској политици Србије.

Зато из дана у дан све чешће стижу најаве, како би се омекшао политички терен, да ће већ током јесени бити донета одлука о замрзавању масе плата буџетских и других корисника на затеченом, овогодишњем нивоу. Да би значај такве мере додатно амортизовао и колико-толико умирио оне које ова мера треба да погоди, актуелни министар финансија Мирко Цветковић поручује да ће њихове плате и у таквом режиму догодине расти по стопи од 15 процената. Двоструко брже од раста инфлације и процењеног бруто друштвеног производа.

Са 320 евра просечне плате Србија је сасвим при дну зарада у целом региону. У јавном сектору плате су нешто веће - 380 евра. Али суштина није у томе, већ у нечему што се зове неподношљивост трошкова. На плате, поготово у јавним службама, иде много више пара него што нам то омогућава обим друштвеног производа. Потрошисмо и поједосмо сваки расположиви динар. Уместо да се сви, а нарочито расипна држава са својим чиновништвом и радницима, од врха до дна, мало уздржимо од трошења у корист развоја и инвестиција, ми краткорочно радимо у корист сопствене штете на дуже стазе. И даље смо друштво које се више бави прерасподелом малог националног колача него што се труди да га, штедећи и паметно улажући, и - увећа.

И на крају, али ништа мање важно, остаје отворено питање шта се и како замрзава. Са ограничавањем масе личних доходака у јавним службама замрзнуће се, као и увек у случајевима једнократних мера, и многе неправде. Остаће неоправдано велике разлике у платама у државним службама и предузећима између најслабије и најбоље плаћених радника. Поготово оних у врховима управљачких структура. Није исто замрзнути плату на 300 или 3.000 евра. Ако актуелна економска власт, у покушају да доведе колико-толико у склад раст плата са расположивим фондовима и да одржи епитет социјалне државе, поготово када већ посеже за ограничењима, ни би било згорег да и о тој чињеници поведе рачуна. Мало више социјалне правде не би требало да се, бар овом приликом, назове омраженом уравниловком.