„Урнебесна трагедија” први пут у Подгорици

Специјално за Политику

Подгорица – У Црногорском народном позоришту је премијерно изведена „Урнебесна трагедија” Душана Ковачевића, горка трагикомедија из 1991. године. Редитељ је Вељко Мићуновић, којем је ово други ангажман на сцени ЦНП-а, након разиграно осавремењеног читања Гогољевог „Ревизора”. „Урнебесна трагедија“ је настала у оквиру актуелног програмског плана ЦНП-а, окренутог ка теми суседства, као и претходна продукција, Брешанова „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња”. Намера овакве репертоарске политике директора Јанка Љумовића је регионално повезивање, вишеструко драгоцено, у друштвеном, политичком, економском, уметничком смислу.

Душан Ковачевић, који је присуствовао подгоричкој премијери представе, рекао је да је то „једна од бољих представа које је икада гледао”, како су известили црногорски медији. Представа је другачија у односу на полазни текст, утолико што се радња дешава двадесетак година касније, а приказује се из угла Невена, Милановог и Ружиног сина, који је онда, у оригиналном тексту драме, имао дванаест година. У вези са тиме, ово сценско читање  доноси реконструкцију тог времена, простор је Невенових сећања на трусну ноћ која је оставила мучне трагове у његовој свести. За разлику од текста, Невен скоро да и не говори у представи, неми је посматрач своје болне прошлости. Оно што је такође посебно у Мићуновићевом читању јесте локализација радње и ликова, они су и плодови црногорске средине. Између осталог, уведено је поносно, грлато, хорско певање песме „Монтенегро у грудима“, у тренутку када Коста пуца из пиштоља, изоштравајући тако мотив локалне друштвене бахатости.

Сведен и безличан, али врло знаковити сценски дизајн Миодрага Табачког, нeнaметљив начин је произвео јако осећање празнине и апсурда јонесковског типа, што је изузетно важно за разумевање Ковачевићевог вртоглаво зачудног драмског света. Осим тога, сценографија која је укључила и просецање повеће рупе кроз кулисе, фино је истакла вишезначан мотив воајеризма. Са једне стране спољног, гледаочевог воајеризма тог породичног и друштвеног расула, а са друге унутрашњег, учесничког воајеризма, Невеновог самосагледавања прошлости. Суочавање са прошлошћу је начин управљања садашњошћу и будућношћу, јер оне укључују поновно одигравање прошлости.

Глумци Црногорског народног позоришта су надахнуто извајали живописну галерију Ковачевићевих кљакавих чудака. Невена који се као авет шуња по сопственој прошлости сведено и упечатљиво представља Вуле Марковић. Његовог оца Милана, управника позоришта, између присилне суздржаности и пуцања напетости, игра Младен Нелевић, а живчану мајку Ружу Ана Вујошевић. Бранимир Поповић је силовито и театрално приказао Косту, а увек сјајна Нада Вукчевић Јулку. Њих двоје су посебно ефектан комички пар, уигран у гротескном апсурду – док се он тетура са сломљеном руком, она се гега са сломљеном ногом. Мето Јовановски је на сцену донео продорну комбинацију благости и разумевања, али и непредвидивог лудила деда Василија.

Представа почиње као црна комедија, физички наглашене, скоро водвиљске игре, да би тамни, опори тонови почели да преовлађују, истискајући смех. Ипак, и у преплављујуће трагичним сценама има места за комичко растерећење. На пример, делотворно је редитељско решење да Миланов телефон звони са мелодијом „I feel good” Џејмса Брауна, јер она разбија напетост, доноси комичко издувавање напона, кроз контраст.

Комади Душана Ковачевића, и успешне представе по којима су оне изграђене, што је случај са најновијом подгоричком продукцијом, велики су и важни јер су слојевити. Они испуњавају потребе гледалаца за смехом, иако ишчашеним и горким, али истовремено намећу суочавања са закопаним истинама. Мићуновићева „Урнебесна трагедија” ископава питања односа према туробним деведесетим годинама чије последице још увек живимо. У лудилу породичних односа се одражава лудило друштва које не показује знаке опоравка. Деда Василијеве речи „касно сам се сетио за живот, а прерано за смрт, па се мучим”, суштински означавају живот на овим просторима. Непрестано чекамо боља времена, заборављајући да живимо у садашњости која је заправо једина стварна.