Да ли Украјина постаје замрзнути сукоб

Да ли ће се грађански рат, који се у Украјини води са повременим прекидима још од фебруара прошле године, на крају свести на такозвани замрзнути сукоб? Овим питањем данас се бави већина аналитичара дешавања на постсовјетском простору. Правог одговора за сада нема.

Замрзнути сукоби на подручју бившег СССР-а опстају и у Абхазији, Јужној Осетији, Придњестровљу... Свуда где живе веће групе руских грађана које одбијају да се приклоне властима земаља у којима су живели у совјетско доба, а које су по распаду велике земље у својој спољној политици одлучиле да се одвоје од бивше матице и приклоне западноевропским интеграцијама.

Објективно речено: и околности којима се данас одликује територија Европе, па и целог света, иду наруку опстанку замрзнутих сукоба. Једноставно, Русија је од распада СССР-а знатно ојачала, и економски и војно, постала незаменљив економски партнер некима од највећих европских држава, али се и даље политички држи одвојено од њих. На Западу, опет, свесни да би било какав отворени сукоб са највећом државом на свету могао да има погубне последице по цео континент, само декларативно подржавају захтеве оних који би да им се придруже уздајући се да би се тиме широм отворила врата просперитета њихових економија и стандарду њихових житеља.

Када је реч о Украјини, бојазан Европске уније још више је наглашена зато што у Бриселу ни сами нису начисто с тим да ли би им чланство нове државе са 45 милиона становника и огромним дуговима, пре свега према Русији, донело било какву корист или, напротив, само још веће муке. Јер, не заборавимо, и ЕУ у овом тренутку пролази кроз тежак економски и финансијски период.

Треба подсетити да поменути сукоби нису и једини са којима свет мора да се носи. Ту су и онај у Кашмиру, где су сукобљене стране Индија и Пакистан, потом несугласице између Северне и Јужне Кореје, па рат Азербејџана и Јерменије поводом Нагорно Карабаха... Да ли ће и Украјина у једном тренутку ући у то зло коло и тиме умногоме спутати сопствени развој?

Како сада ствари стоје, мир у другој по величини држави у Европи као да најмање зависи од власти у Кијеву или у отцепљеним републикама Доњецк и Луганск. Пре ће бити да је поново реч о сукобу Вашингтона и Москве, у који се вешто уплиће и бриселска бирократија. Зато се и термин „нови хладни рат”, или, по многима, „продужетак оног претходног, за који смо мислили да је окончан распадом совјетске империје”, све чешће чује.
У сваком случају, ни једној од сукобљених страна у Украјини замрзнути сукоб не би донео никакву корист. Западни део бивше совјетске републике водио би се као инвестицијски нестабилно подручје, док би Доњецк и Луганск, као и сада, живели на помоћи која им стиже из Русије. С тим да ни у Москви нису без великих брига изазваних западним санкцијама због присаједињења Крима и Севастопоља и наглог пада цена енергената на светском тржишту, животно важних за Русију.

Како је написао Брајан Ли, са монтрејског Института за међународна истраживања и директор програма за неширење нуклеарног наоружања у Евроазији, „најинтересантније у већини замрзнутих сукоба јесте то до које мере они служе великим државама на светској позорници”.

Излаз из овог вртлога је у поштеним и искреним преговорима и постизању одрживог мира. Али, како се види, и ти преговори оптерећени су најразличитијим условљавањима –која су опет резултат већ поменуте „игре” Вашингтона и Москве. А докле сеже та нетрпељивост најбоље показује недавно објављена вест да руски председник Владимир Путин није добио позив да присуствује обележавању 70. годишњице ослобађања Аушвица, најстрашнијег нацистичког концентрационог логора из доба Другог светског рата који су 27. јануара 1945. освојиле управо совјетске трупе.

Ако се зна да Варшава умногоме слуша глас Вашингтона, онда није тешко закључити „одакле дува ветар”.

Такође, покушај директног сусрета највиших лидера Украјине, Русије, Немачке и Француске у Астани, престоници Казахстана, пропао је већ у зачетку. Нова прилика за састанак могла би се указати крајем јануара. Нема сумње да је за један овакав потез потребна сагласност без икаквих међусобних условљавања, а управо то је оно што спречава да пушкарања, гранатирања и ракетирања преко линије раздвајања украјинских и донбаских снага коначно утихну.

Како би ствари барем на неки начин померила са мртве тачке, Немачка је недавно одлучила да самостално, без сагласности других чланица ЕУ, Кијеву упути немалу финансијску помоћ. Другим речима, оно што Москва чини за Доњецк и Луганск – Берлин преузима на себе за остатак Украјине.

Али то свакако није дугорочно решење и не може да замени прави мир у којем неће бити свакодневних погибија. А евентуално претварање југоистока Украјине у простор замрзнутог сукоба само би формирало нову велику тачку нестабилности у самом срцу Европе. Никоме на корист, а понајмање самим Украјинцима.