Da li Ukrajina postaje zamrznuti sukob

Da li će se građanski rat, koji se u Ukrajini vodi sa povremenim prekidima još od februara prošle godine, na kraju svesti na takozvani zamrznuti sukob? Ovim pitanjem danas se bavi većina analitičara dešavanja na postsovjetskom prostoru. Pravog odgovora za sada nema.

Zamrznuti sukobi na području bivšeg SSSR-a opstaju i u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Pridnjestrovlju... Svuda gde žive veće grupe ruskih građana koje odbijaju da se priklone vlastima zemalja u kojima su živeli u sovjetsko doba, a koje su po raspadu velike zemlje u svojoj spoljnoj politici odlučile da se odvoje od bivše matice i priklone zapadnoevropskim integracijama.

Objektivno rečeno: i okolnosti kojima se danas odlikuje teritorija Evrope, pa i celog sveta, idu naruku opstanku zamrznutih sukoba. Jednostavno, Rusija je od raspada SSSR-a znatno ojačala, i ekonomski i vojno, postala nezamenljiv ekonomski partner nekima od najvećih evropskih država, ali se i dalje politički drži odvojeno od njih. Na Zapadu, opet, svesni da bi bilo kakav otvoreni sukob sa najvećom državom na svetu mogao da ima pogubne posledice po ceo kontinent, samo deklarativno podržavaju zahteve onih koji bi da im se pridruže uzdajući se da bi se time širom otvorila vrata prosperiteta njihovih ekonomija i standardu njihovih žitelja.

Kada je reč o Ukrajini, bojazan Evropske unije još više je naglašena zato što u Briselu ni sami nisu načisto s tim da li bi im članstvo nove države sa 45 miliona stanovnika i ogromnim dugovima, pre svega prema Rusiji, donelo bilo kakvu korist ili, naprotiv, samo još veće muke. Jer, ne zaboravimo, i EU u ovom trenutku prolazi kroz težak ekonomski i finansijski period.

Treba podsetiti da pomenuti sukobi nisu i jedini sa kojima svet mora da se nosi. Tu su i onaj u Kašmiru, gde su sukobljene strane Indija i Pakistan, potom nesuglasice između Severne i Južne Koreje, pa rat Azerbejdžana i Jermenije povodom Nagorno Karabaha... Da li će i Ukrajina u jednom trenutku ući u to zlo kolo i time umnogome sputati sopstveni razvoj?

Kako sada stvari stoje, mir u drugoj po veličini državi u Evropi kao da najmanje zavisi od vlasti u Kijevu ili u otcepljenim republikama Donjeck i Lugansk. Pre će biti da je ponovo reč o sukobu Vašingtona i Moskve, u koji se vešto upliće i briselska birokratija. Zato se i termin „novi hladni rat”, ili, po mnogima, „produžetak onog prethodnog, za koji smo mislili da je okončan raspadom sovjetske imperije”, sve češće čuje.
U svakom slučaju, ni jednoj od sukobljenih strana u Ukrajini zamrznuti sukob ne bi doneo nikakvu korist. Zapadni deo bivše sovjetske republike vodio bi se kao investicijski nestabilno područje, dok bi Donjeck i Lugansk, kao i sada, živeli na pomoći koja im stiže iz Rusije. S tim da ni u Moskvi nisu bez velikih briga izazvanih zapadnim sankcijama zbog prisajedinjenja Krima i Sevastopolja i naglog pada cena energenata na svetskom tržištu, životno važnih za Rusiju.

Kako je napisao Brajan Li, sa montrejskog Instituta za međunarodna istraživanja i direktor programa za neširenje nuklearnog naoružanja u Evroaziji, „najinteresantnije u većini zamrznutih sukoba jeste to do koje mere oni služe velikim državama na svetskoj pozornici”.

Izlaz iz ovog vrtloga je u poštenim i iskrenim pregovorima i postizanju održivog mira. Ali, kako se vidi, i ti pregovori opterećeni su najrazličitijim uslovljavanjima –koja su opet rezultat već pomenute „igre” Vašingtona i Moskve. A dokle seže ta netrpeljivost najbolje pokazuje nedavno objavljena vest da ruski predsednik Vladimir Putin nije dobio poziv da prisustvuje obeležavanju 70. godišnjice oslobađanja Aušvica, najstrašnijeg nacističkog koncentracionog logora iz doba Drugog svetskog rata koji su 27. januara 1945. osvojile upravo sovjetske trupe.

Ako se zna da Varšava umnogome sluša glas Vašingtona, onda nije teško zaključiti „odakle duva vetar”.

Takođe, pokušaj direktnog susreta najviših lidera Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske u Astani, prestonici Kazahstana, propao je već u začetku. Nova prilika za sastanak mogla bi se ukazati krajem januara. Nema sumnje da je za jedan ovakav potez potrebna saglasnost bez ikakvih međusobnih uslovljavanja, a upravo to je ono što sprečava da puškaranja, granatiranja i raketiranja preko linije razdvajanja ukrajinskih i donbaskih snaga konačno utihnu.

Kako bi stvari barem na neki način pomerila sa mrtve tačke, Nemačka je nedavno odlučila da samostalno, bez saglasnosti drugih članica EU, Kijevu uputi nemalu finansijsku pomoć. Drugim rečima, ono što Moskva čini za Donjeck i Lugansk – Berlin preuzima na sebe za ostatak Ukrajine.

Ali to svakako nije dugoročno rešenje i ne može da zameni pravi mir u kojem neće biti svakodnevnih pogibija. A eventualno pretvaranje jugoistoka Ukrajine u prostor zamrznutog sukoba samo bi formiralo novu veliku tačku nestabilnosti u samom srcu Evrope. Nikome na korist, a ponajmanje samim Ukrajincima.