Европа и ислам

„Данас не присуствујемо само крају хладног рата, већ и крају историје као такве: дошли смо до крајње тачке идеолошке еволуције човечанства, то јест до свеопште прихваћености западног модела друштва и либералне демократије.” Иако се поменути цитат Френсиса Фукојаме из 1992. године делом може приписати еуфорији и тријумфализму након пада комунизма и распада Источног блока, он пре свега представља сведочанство о високом степену наивности интелектуалаца на Западу у погледу динамике других култура и друштвених модела.

Демократија јесте вредност сама по себи, јер номинално признаје сваком појединцу базичну људску вредност и нуди му могућност учествовања у јавним пословима. Међутим, она као форма изражавања прекрива попут паучине један дубок свет најинтимнијих веровања, конститутивних вредности и фундаменталних очекивања различитих друштава и појединаца. Демократија не гарантује складно друштво, нити мирну коегзистенцију држава. Без аутентичног дијалога са различитим културама, тло за ратове, манипулацију и екстремизам биће све плодније, а буре барута неће више бити синоним само за Балкан, већ за целу Европу и Медитеран.

Фукојама на почетку постхладноратовског периода није видео да ће пакс Американа бити значајно хаотичнији него што се мислило. Није видео ни да ће Медитеран, од другоразредне светске „баре”, поново постати позорница где се преплићу и сударају деловања главних глобалних играча и култура. Вероватно му није ни падало на памет да се ислам, примарно замишљен као „држава” муслимана, за разлику од концепта „заједнице” хришћана, неће спонтано уклопити у западноевропске калупе, прављене за постхришћанска друштва и секуларне државе. Ту долазимо до сржи проблема са исламом у Европи.

У Француској је још 1905. године законом строго одвојена држава од цркава, а религија је сведена искључиво на приватну сферу. Иако је сврха тог закона управо да онемогући сукобе око превласти различитих вера над политичком власти, као и да омогући свакоме слободу мишљења и вероисповести, муслимани данас овакво уређење перципирају као притајено дискриминаторско и неправедно. У њиховој визији живота и света немогуће је вештачки одвојити веру од јавне сфере, па им је „секуларна држава” контрадикцио ин адјекто. Забрана ношења бурке у школи или у јавној служби, која произлази из поменутог закона, доживљена је данас од многих муслимана као атак на начин живота, традицију и исповедање своје вере.

Често овакве забране, упарене с перцепцијом о неформалној дискриминацији, доводе до осећања фрустрације, нарочито код муслимана арапског порекла који су рођени у Француској и самим тим аутоматски добили њихово држављанство. Родитељи јесу дошли да раде и зараде у процесу обнове Европе након Другог светског рата, били су захвални на шанси да побегну из завичајне беде, али деца траже више од тога: достојанство и равноправност у реалном животу са староседеоцима, која им је правно обећана и загарантована. Фрустрација је првобитно налазила утеху и инспирацију у романтичарском панарабизму, док је данас узурпирана од стране милитантне и редукционистичке верзије ислама.

Овај феномен је додатно оптерећен чињеницом да су западна друштва значајно промењена у културној револуцији из 1968. године. Она је довела до релативизације традиционалних вредности, оспоравања свих ауторитета, конзумеризма, па и нихилизма. То су све појаве стране исламском свету, из којих неки муслимани изводе закључак о дугорочној декаденцији и слабости Запада. Осећај угрожености и фрустрације, упарен са перцепцијом о слабости другог, доводи понекад до опасних закључака. А у Европи се, у предстојећим деценијама, очекује талас од милион имиграната годишње.

Због тога сулуди атентати, као на„Шарли ебдо”, нису изоловане појаве, већ део шире слике о сударању култура, али и геополитичких интереса на Медитерану. Наивно би било порицати да не постоје државни и парадржавни актери у овом пространом басену којима управо одговара пораст нестабилности и ново мешање карата. Европа тако бива увучена, с једне стране, у међумуслиманске сукобе, а с друге, у геополитичка померања којима се остварује прерасподела утицаја, од Хиндукуш планина до Атлантика. Где је у свему томе Србија?

Србија има искуство и знање у општењу са исламским светом. Прошлост, Титово наслеђе и савремени односи нпр. са Емиратима, Азербејџаном и Турском – о томе сведоче. Погрешно би било поново упасти у стереотип о антимуслиманима, који нам је од стране Запада пришивен деведесетих година прошлог века да би се оправдале неке друге интервенције и неправде. Србија се налази у таквој позицији да може да се користи све интензивнијом интеракцијом Запада и исламског света, али да истовремено избегне варничења и идеолошке сукобе. Нама данас пре свега треба конструктивна сарадња са што ширим кругом земаља и култура у свету, као бисмо обновили економску супстанцу и повратили улогу моста, коју смо имали за време бивше велике државе.

*Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој