Evropa i islam

„Danas ne prisustvujemo samo kraju hladnog rata, već i kraju istorije kao takve: došli smo do krajnje tačke ideološke evolucije čovečanstva, to jest do sveopšte prihvaćenosti zapadnog modela društva i liberalne demokratije.” Iako se pomenuti citat Frensisa Fukojame iz 1992. godine delom može pripisati euforiji i trijumfalizmu nakon pada komunizma i raspada Istočnog bloka, on pre svega predstavlja svedočanstvo o visokom stepenu naivnosti intelektualaca na Zapadu u pogledu dinamike drugih kultura i društvenih modela.

Demokratija jeste vrednost sama po sebi, jer nominalno priznaje svakom pojedincu bazičnu ljudsku vrednost i nudi mu mogućnost učestvovanja u javnim poslovima. Međutim, ona kao forma izražavanja prekriva poput paučine jedan dubok svet najintimnijih verovanja, konstitutivnih vrednosti i fundamentalnih očekivanja različitih društava i pojedinaca. Demokratija ne garantuje skladno društvo, niti mirnu koegzistenciju država. Bez autentičnog dijaloga sa različitim kulturama, tlo za ratove, manipulaciju i ekstremizam biće sve plodnije, a bure baruta neće više biti sinonim samo za Balkan, već za celu Evropu i Mediteran.

Fukojama na početku posthladnoratovskog perioda nije video da će paks Amerikana biti značajno haotičniji nego što se mislilo. Nije video ni da će Mediteran, od drugorazredne svetske „bare”, ponovo postati pozornica gde se prepliću i sudaraju delovanja glavnih globalnih igrača i kultura. Verovatno mu nije ni padalo na pamet da se islam, primarno zamišljen kao „država” muslimana, za razliku od koncepta „zajednice” hrišćana, neće spontano uklopiti u zapadnoevropske kalupe, pravljene za posthrišćanska društva i sekularne države. Tu dolazimo do srži problema sa islamom u Evropi.

U Francuskoj je još 1905. godine zakonom strogo odvojena država od crkava, a religija je svedena isključivo na privatnu sferu. Iako je svrha tog zakona upravo da onemogući sukobe oko prevlasti različitih vera nad političkom vlasti, kao i da omogući svakome slobodu mišljenja i veroispovesti, muslimani danas ovakvo uređenje percipiraju kao pritajeno diskriminatorsko i nepravedno. U njihovoj viziji života i sveta nemoguće je veštački odvojiti veru od javne sfere, pa im je „sekularna država” kontradikcio in adjekto. Zabrana nošenja burke u školi ili u javnoj službi, koja proizlazi iz pomenutog zakona, doživljena je danas od mnogih muslimana kao atak na način života, tradiciju i ispovedanje svoje vere.

Često ovakve zabrane, uparene s percepcijom o neformalnoj diskriminaciji, dovode do osećanja frustracije, naročito kod muslimana arapskog porekla koji su rođeni u Francuskoj i samim tim automatski dobili njihovo državljanstvo. Roditelji jesu došli da rade i zarade u procesu obnove Evrope nakon Drugog svetskog rata, bili su zahvalni na šansi da pobegnu iz zavičajne bede, ali deca traže više od toga: dostojanstvo i ravnopravnost u realnom životu sa starosedeocima, koja im je pravno obećana i zagarantovana. Frustracija je prvobitno nalazila utehu i inspiraciju u romantičarskom panarabizmu, dok je danas uzurpirana od strane militantne i redukcionističke verzije islama.

Ovaj fenomen je dodatno opterećen činjenicom da su zapadna društva značajno promenjena u kulturnoj revoluciji iz 1968. godine. Ona je dovela do relativizacije tradicionalnih vrednosti, osporavanja svih autoriteta, konzumerizma, pa i nihilizma. To su sve pojave strane islamskom svetu, iz kojih neki muslimani izvode zaključak o dugoročnoj dekadenciji i slabosti Zapada. Osećaj ugroženosti i frustracije, uparen sa percepcijom o slabosti drugog, dovodi ponekad do opasnih zaključaka. A u Evropi se, u predstojećim decenijama, očekuje talas od milion imigranata godišnje.

Zbog toga suludi atentati, kao na„Šarli ebdo”, nisu izolovane pojave, već deo šire slike o sudaranju kultura, ali i geopolitičkih interesa na Mediteranu. Naivno bi bilo poricati da ne postoje državni i paradržavni akteri u ovom prostranom basenu kojima upravo odgovara porast nestabilnosti i novo mešanje karata. Evropa tako biva uvučena, s jedne strane, u međumuslimanske sukobe, a s druge, u geopolitička pomeranja kojima se ostvaruje preraspodela uticaja, od Hindukuš planina do Atlantika. Gde je u svemu tome Srbija?

Srbija ima iskustvo i znanje u opštenju sa islamskim svetom. Prošlost, Titovo nasleđe i savremeni odnosi npr. sa Emiratima, Azerbejdžanom i Turskom – o tome svedoče. Pogrešno bi bilo ponovo upasti u stereotip o antimuslimanima, koji nam je od strane Zapada prišiven devedesetih godina prošlog veka da bi se opravdale neke druge intervencije i nepravde. Srbija se nalazi u takvoj poziciji da može da se koristi sve intenzivnijom interakcijom Zapada i islamskog sveta, ali da istovremeno izbegne varničenja i ideološke sukobe. Nama danas pre svega treba konstruktivna saradnja sa što širim krugom zemalja i kultura u svetu, kao bismo obnovili ekonomsku supstancu i povratili ulogu mosta, koju smo imali za vreme bivše velike države.

*Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj