Комедије које постају трагедије

У истој календарској години, још као студенту, на сцени Атељеа 212, изузетни глумци тог позоришта, извели су два драмска текста Душана Ковачевића. Та два Ковачевићева првенца, представе су без којих се не може замислити српско позориште: „Маратонци трче почасни круг” и „Радован Трећи”. Његови првенци, као и све друге драме, данас се изводе на сценама широм света.

У свечаној сали САНУ, „Драме” Душана Ковачевића, у пет књига, које је објавио „Завод за уџбенике Београд”, представили су Миро Вуксановић, Љубомир Симовић, Михајло Пантић и аутор. У првој књизи су драме: „Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”, „Свемирски змај” и „Шта је то у људском бићу што га води према пићу”. У другој: „Пролеће у јануару”, „Лимунација”, „Сабирни центар” и „Балкански шпијун”. У трећој: „Свети Георгије убива аждаху”, „Клаустрофобична комедија”, „Професионалац” и „Урнебесна трагедија”. У четвртој: „Лари Томпсон – трагедија једне младости”, „Контејнер са пет звездица”, „Доктор Шустер” и „Звездана прашина”. И у петој: „Поноћна пошта”, „Генерална проба самоубиства”, „Живот у тесним ципелама” и „Кумови”.

Није тешко приметити (као што је, уосталом, већ приметио Петар Марјановић), да се скоро све Ковачевићеве комедије, као и Нушићеве, истиче Љубомир Симовић, одигравају у оквиру породице. Пред нама промичу чланови породица Топаловић, Вилотић, Чворовић, Павловић, Крај, Савски-Кесер, Кос, чланови породице Радована Трећег, или Милана управника позоришта. Само по себи, породица на сцени није ништа ново: већ смо се нагледали свих оних Хелмерсових, Тесманових, Боркманових, Прозорових, Бесемјонових, Серебрјакових, Поповићевих, Глембајевих... Али су, у односу на све њих, Ковачевићеве породице другачије: оне су такве да нам се, док их гледамо, диже коса на глави.

Душан Ковачевић се, као комедиограф, служи претеривањима свих врста, пародијама, персифлажама, сјајним и вртоглавим хиперболама, апсурдима и чудима. Код њега, међутим, нема ничега произвољног и случајног. Све његове комедије су засноване на чврстој и прецизно изведеној структури: све је на своме месту, у свом лежишту, у свом жљебу и зглобу, и све функционише у сагласности са осталим елементима комедије. Није Ковачевић случајно једну од својих урнебесних комедија, додаје Симовић, назвао трагедијом. Они лудаци у „Урнебесној трагедији”, којима се грохотом смејемо, нису комични, него трагични.

Наслови драма и других дела (притом се циља на сценарије „Ко то тамо пева” и остале) академика Душана Ковачевића, истакао је Миро Вуксановић, више од четрдесет година су део свакодневних изрека. Тако је због њиховог непрекинутог присуства у позоришту, на филму, радију и телевизији, у тумачењима и изведбама за памћење. И увек, док наслове Ковачевићевих драма изговарамо, док по њима препознајемо ликове и прилике у којима су, док продужујемо сећања, појављују се и смех и сета, у исти мах, нешто као чудан, а истинит живот. Остајемо задовољни што је међу нама писац толике казивачке снаге и недосегнуте досетљивости, Нушић нашег времена, Стеријин потомак и Симовићев савременик. Тако се означавају најзнатнији предели из историје српске драмске књижевности.

На почетку је увод аутора, с поруком „Одмах се враћам”. На завршетку је текст професора Михајла Пантића, који саопштава и како је „схватио да је Ковачевићева писана књижевност постала усмена”.

Говор о очигледностима, најтежи је облик говора. Како, сагласно том ставу, говорити о писцу чије дело готово сви познајемо, које готово без изузетка сви волимо и које, како год да се гледа, чини непомерљив, свакако ведрији, катарзично просветљен део нашег доба и наших живота, запитао је Михајло Пантић.

Писац и његово дело увек су резултанта колико индивидуално-биографско-психолошких, толико и општедруштвених процеса, речју, оног неумољивог, а нужног, стицаја тек делимично објашњивих околности, у којима се улучи несвакидашња прилика и неки глас дође у (заслужену) позицију, да говорећи о себи и из себе, о другима и за друге, заправо говори о свима, какав је случај управо са Душаном Ковачевићем и оним што је написао тај „смеховити видар” и „видовити тумач” свега што сањамо и шта нам се догађа.

Оно што се може рећи за Стерију, Нушића и Поповића, наглашава Пантић, може се, без остатка, наравно, уз цео низ креативних, иновативних допуна, рећи и за Душана Ковачевића. Он сам, што имплицитно, што изричито, потенцира ту везу са претходницима чији дух и искуство баштини, продужавајући традицијску вертикалу привидно комички одређене националне драме (у двоструком значењу те синтагме, као позоришног, књижевног облика, али и као трауматично проживљене историје), и после свега отварајући нови уметнички, а уједно и сазнајни хоризонт који у само средиште (можда би било боље рећи – само срце) његових драматуршких настојања – доводи човека обретеног, мимо сопствене воље, у кошмару и безизлазу прошлог века и непосредне садашњице.

У једном разговору, на питање Михајла Пантића како види сопствено стваралаштво у односу на српску драмску, а посебно комедиографску традицију, Душан Ковачевић је одговорио: „Стерија и Нушић су две шине по којима данас путује српска драмска књижевност. Сад, неко иде једном, а неком другом шином, неко се, попут мене, ослања на обе. Увек се неко мења на челу те композиције, па ће тако, верујем, ускоро неки нови талентовани драмски писци целу композицију повући још мало напред.”