Произвођачи колективног заборава

Када су радикали причали о наводној прљавој кампањи Бориса Тадића, био је то део њихове кампање и није заслуживао коментар. Када „независни аналитичари“ наставе да понављају исту песмицу, у питању је или незнање или лоша намера.

Прљава кампања је вређање или изношење неистина о противнику. Волео бих да ми аналитичари укажу на неку од ових појава у било ком елементу кампање коју је Тадић водио током избора. Да ли је неистина да је Шешељ шеф СРС-а, а Николић његов заменик? Да ли је неистина да су радикали били део режима деведесетих? Да ли је неистина да су последице те власти по Србију биле катастрофалне? Да ли су се икада одрекли Шешељеве идеологије? Тешко би неко могао да ме убеди да је подсећање на ту пропаст нешто прљаво. Међутим, било би корисно поразмислити о томе зашто је сам Тадић у кампањи морао да подсећа грађане каква им се трагедија пре само неколико година догађала и поразмислити каква је улога медија и тих истих аналитичара у производњи колективног заборава и амоканације. Током ТВ дуела два кандидата на РТС-у, Николић је у једном тренутку замерио Тадићу како је налазио за сходно да иде на муслиманска стратишта, у Сребреницу нпр., а на српска није. Сигуран сам да Николић веома добро зна да је председник Тадић био и у Јасеновцу и Јадовну, и у Кравици и Братунцу, али му је одговарало да каже неистину. Не знам, али могу да претпоставим зашто вајним аналитичарима одговара да такве прљавштине превиде а да се узбуде на подсећање ко је и даље председник Радикалне странке.

Прича о прљавој кампањи је бесмислица. Неизвесност ових избора је последица једне грешке Бориса Тадића. Грешка се састоји у томе што је он током свог троипогодишњег мандата дао сувише велика уверавања грађанима да се стабилност земље не може довести у питање и да ће се увек, без обзира на штеточинство, најприземнија страначка лудовања и себичне страсти, увек наћи неко ко ће матицу самодеструкције превести у нормалност и разум. И уверио их је до те мере да људи мисле да је то нешто што се само по себи разуме и што нико не може довести у питање.

Овај текст је писан неколико дана пре недељних избора, не знам дакле какав ће исход бити, али сам сигуран да ће резултат, какав год да буде, променити Србију.

Ако се испостави да је заменик председника радикала изабран за председника Србије, ушли смо у агонију у којој ће све доћи у питање.

Уколико Тадић обнови мандат, неће бити дужник ни света, ни Коштунице, ни свих осталих који су се правили неодлучним.

Једна од те две реалности отвориће се данас, у понедељак, 4. фебруара, и биће то тренутак туширања хладном водом и анализе учинка свих фактора српске политичке сцене. Чекам да видим шта кажу аналитичари. Чекам да чујем од Вукадиновића како се осећа у загрљају Бебе Поповића. Чекам да Антонић напише шта мисле он и Биљана Ковачевић-Вучо. И тако даље и у том смислу.

Кад будем заборавио све догодовштине ових избора, све неславне хероје и њихове падове, оне који су нас некад гледали у очи а сад више не могу, кад све то оде у прошлост, сећаћу се духовитог Милорада Пуповца који је у емисији „Упитник“ на питање претерано енергичне водитељке да ли ће Србин, потпредседник нове хрватске владе, служити само као Санадерова икебана, одговорио: „Да је то била амбиција моје странке, предложили бисмо вас, госпођо, а не професора Узелца“.

Срби, народ најстарији.

Саветник председника Србије