Ути­са­ка пу­на гла­ва

Кад са­бе­рем и оду­змем све ути­ске са по­ли­тич­ког ску­па на Сла­ви­ји, је­дан ми је нај­ја­чи.
Не, ни­је то оно што се де­ша­ва­ло на „аф­те­ру”, на кра­ју го­во­ран­ци­ја, кад су кре­ну­ли на­си­ље, пре­би­ја­ње по­ли­ца­ја­ца, па­ље­ње и раз­би­ја­ње Бе­о­гра­да. Тај део ми је већ ви­ђен, не­што оче­ки­ва­но и за­мор­но. Нај­за­ни­мљи­ви­ји су ми би­ли од­сја­ји по­ли­тич­ких ста­во­ва у на­сту­пи­ма не­ких го­вор­ни­ка. 
А од свих из­ре­че­них оп­штих ме­ста, кључ­но ми је оно ко­је је по­ме­нуо ака­де­мик Ра­до­мир Са­и­чић, хе­ми­чар. „Мо­ра­мо да се из­бо­ри­мо за сво­ја гра­ђан­ска пра­ва, сло­бо­да не­ма це­ну!”, из­ре­као је са го­вор­ни­це на Сла­ви­ји.
За­ми­слио сам се над овом по­ру­ком и за­пи­тао се ко­ја гра­ђан­ска пра­ва су од­у­зе­та ака­де­ми­ку и ко му их је од­у­зео? Не по­зна­јем про­фе­со­ра, не знам ни­шта о оном што ра­ди ни у про­фе­си­о­нал­ном ни у по­ли­тич­ком сми­слу и во­лео бих да он об­ја­сни, да­кле, ко­ја су му гра­ђан­ска пра­ва у Ср­би­ји ус­кра­ће­на. Ово је мо­ја искре­на мол­ба упу­ће­на ака­де­ми­ку Са­и­чи­ћу. 
Пре­ци­зно­сти ра­ди, по­ме­ну­ти на том по­ли­тич­ком ску­пу ни­је ни твр­дио да у угро­же­на са­мо ње­го­ва лич­на пра­ва и да са­мо он не­ма сло­бо­ду. На­сту­пио је као бра­ни­лац гра­ђан­ских пра­ва и сло­бо­да оку­пље­них, јер је од њих оче­ки­вао апла­уз и од њих га је и до­био. 
За­то ре­ви­ди­рам сво­ју за­пи­та­ност у сле­де­ћу: Ко­ја гра­ђан­ска пра­ва су од­у­зе­та оку­пље­ни­ма на Сла­ви­ји? Да­кле, пи­там за све бло­ка­де­ре: Ко­ја су им пра­ва и ко­је сло­бо­де ус­кра­ће­ни да­нас у Ср­би­ји? 
Ко­ја гра­ђан­ска пра­ва су од­у­зе­та, по­ред Са­и­чи­ћа, ре­ци­мо, ака­де­ми­ку Вла­ди­ми­ру Ко­сти­ћу, ко­ји ни­је го­во­рио на ми­тин­гу, али је­сте по пле­ну­ми­ма, где је то­ком 2025. охра­бри­вао сту­ден­те и ма­ло­лет­не уче­ни­ке да бло­ки­ра­ју фа­кул­те­те и сво­је шко­ле? Ко­стић је до­не­дав­но био пред­сед­ник СА­НУ. Пре то­га, до пен­зи­је, био је про­фе­сор Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та. Док се ба­вио про­фе­су­ром ни­је бло­ки­рао рад фа­кул­те­та и ни­је вр­шио оку­па­ци­ју Де­ка­на­та. Прет­по­ста­вљам за­то што да му та­да гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­де још ни­су би­ли од­у­зе­ти. Док је био сту­дент, ово знам јер се по­зна­је­мо из сту­дент­ских да­на (он је пар го­ди­на ста­ри­ји од ме­не), Ко­стић та­ко­ђе ни­је ни­шта бло­ки­рао. У то вре­ме др­жао је са­стан­ке Са­ве­за ко­му­ни­ста у ам­фи­те­а­три­ма Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та. Зна­чи да му, док је био ко­му­ни­ста, ни­ко ни­је од­у­зи­мао гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­ду. Ле­по. За­то по­зи­вам ака­де­ми­ка Ко­сти­ћа да јав­но­сти об­ја­сни кад је тач­но осе­тио да му је не­ко од­у­зео гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­ду ко­ја не­ма це­ну. Не­ћу да га пи­там ко је тај зли­ко­вац, јер се од­го­вор под­ра­зу­ме­ва. 
По­том, пи­тао бих дру­гог (или пр­вог) чла­на трој­ке ко­ја је има­ла тур­не­ју по пле­ну­ми­ма Ср­би­је (с иде­јом да сту­ден­те и ма­ло­лет­не ђа­ке охра­бри да бло­ки­ра­ју фа­кул­те­те и шко­ле), су­ди­ју и по­ли­ти­ча­ра Ми­о­дра­га Ма­ји­ћа, кад је Ву­чић тач­но ње­му лич­но од­у­зео гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­ду. То очи­глед­но ни­је би­ло у пе­ри­о­ду кад је стре­ло­ви­то и, злоб­ни­ци ка­жу – без лич­них за­слу­га, на­пре­до­вао на су­диј­ској хи­је­рар­хи­ји све до Апе­ла­ци­о­ног су­да. Да ли му је сло­бо­да ко­ја не­ма це­ну од­у­зе­та пре или по­сле да­ва­ња сло­бо­де ал­бан­ским зло­чин­ци­ма ко­ји су де­ве­де­се­тих уби­ја­ли срп­ску де­цу, же­не и стар­це на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји? Да ли су му, мо­жда, гра­ђан­ска пра­ва ус­кра­ће­на кад је по­чео уз су­диј­ску функ­ци­ју да се ак­тив­но ба­ви по­ли­ти­ком кр­ше­ћи ти­ме За­кон о су­ди­ја­ма? Мо­жда кад је по­стао ак­ти­ви­ста Це­при­са? Да­кле, ко­ја је Ма­ји­ћу сло­бо­да ус­кра­ће­на, с об­зи­ром на то да је још на сло­бо­ди? 
По­том ме за­ни­ма иста ствар и за тре­ћу чла­ни­цу гру­пе с по­ме­ну­те тур­не­је по пле­ну­ми­ма, бив­шу рек­тор­ку Иван­ку По­по­вић. Она је за вре­ме свог ман­да­та има­ла ис­ку­ство бло­ка­де Рек­то­ра­та. Исти­на, крат­ко. Та­да је ис­пу­ни­ла све же­ље та­да­шњим бло­ка­де­ри­ма, сту­ден­ти­ма од 30+ го­ди­на (зах­те­ви, ко се не се­ћа, би­ли су ве­за­ни за то да док­то­рат Си­ни­ше Ма­лог мо­ра би­ти про­гла­шен пла­ги­ја­том). По­том се рек­тор­ка Иван­ка су­ко­би­ла с кан­ди­да­том за рек­то­ра Ђо­ки­ћем, за ко­га је, као и мно­ги дру­ги, твр­ди­ла да је „ре­жим­ски кан­ди­дат”. Да­нас с ре­жим­ским рек­то­ром ру­ши ре­жим та­ко што на­го­ва­ра сту­ден­те и ма­ло­лет­не уче­ни­ке да бло­ки­ра­ју шко­ле. За­то бих је љу­ба­зно за­мо­лио да и она об­ја­сни ко­је јој је гра­ђан­ско пра­во ус­кра­ће­но. 
Ко­ја су гра­ђан­ска пра­ва ус­кра­ће­на Шо­ла­ко­вим про­грам­ским ди­рек­то­ри­ма ко­ји су не­при­кри­ве­ни ак­ти­ви­сти „кр­ва­ве ша­ке”? Да ли им је за­бра­ње­но да ра­де у стра­ним ме­ди­ји­ма ко­ји ни­су ре­ги­стро­ва­ни у Ср­би­ји она­ко ка­ко на­ла­же За­кон, и за ко­је, због те чи­ње­ни­це, за­ко­ни Ср­би­је не ва­же? И ко­ји не пла­ћа­ју др­жа­ви по­рез ко­ји пла­ћа­ју сви оста­ли ме­ди­ји ко­ји про­из­во­де про­грам у Ср­би­ји? Да ли им је за­бра­ње­но да у по­ме­ну­тој Ср­би­ји сва­ко­днев­но про­из­во­де де­се­ти­не ла­жних ве­сти? Да ли им је ус­кра­ће­на сло­бо­да го­во­ра мр­жње, ху­шка­ња на на­си­ље и про­из­вод­ње ма­сов­не хи­сте­ри­је? Да ли им је Ву­чић за­бра­нио да у про­грам сва­ко­днев­но до­во­де мен­тал­но упа­дљи­ве осо­бе ко­је про­па­ги­ра­ју на­си­ље, ко­је отво­ре­но по­зи­ва­ју на на­си­ље и на на­сил­но ру­ше­ње устав­ног по­рет­ка? Да ли им је ова власт, с овим Ву­чи­ћем на че­лу, за­бра­ни­ла да чи­не оно што би им би­ло за­бра­ње­но у Хр­ват­ској, Сло­ве­ни­ји и би­ло ко­јој дру­гој зе­мљи ЕУ? Аме­ри­ку и Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју да и не по­ми­њем. 
Шта је с про­фе­со­ри­ма бло­ка­де­ри­ма? Они­ма ко­ји су го­ди­ну и ду­же кр­ши­ли Устав, за­ко­не, ста­ту­те фа­кул­те­та и ко­ји су од­у­зе­ли го­ди­не жи­во­та сво­јим сту­ден­ти­ма? Шта је с на­став­ни­ци­ма бло­ка­де­ри­ма? Ка­да је тач­но Ву­чић сви­ма њи­ма од­у­зео сло­бо­ду и гра­ђан­ска пра­ва? На­по­ми­њем: по­ли­тич­ка пе­до­фи­ли­ја, да­кле, зло­у­по­тре­ба де­це (сту­де­на­та и ђа­ка) у по­ли­тич­ке свр­хе, ко­ли­ко је ме­ни по­зна­то, не спа­да у гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­де. За­то пи­там. 
Шта је с ту­жи­о­ци­ма бло­ка­де­ри­ма? По ко­јем осно­ву је њи­ма до­зво­ље­но да не по­ди­жу оп­ту­жни­це бло­ка­де­ри­ма и где на све­ту по­сто­ји при­мер ту­жи­о­ца ко­ји тај­но ин­стру­и­ра су­ди­је ка­ко да екс­пре­сно осло­бо­де пре­кр­ши­о­це за­ко­на, на­сил­ни­ке и те­ро­ри­сте? И где у на­пред­ном све­ту по­сто­ји при­мер ту­жи­о­ца ко­ји то не­де­ло отво­ре­но при­зна на јав­ном ску­пу, а ни­шта му се не де­си? Ово бих во­лео да јав­но­сти об­ја­сни ту­жи­тељ­ка Бо­ја­на Са­во­вић, ко­ја је го­во­ри­ла на по­ли­тич­ком ми­тин­гу на Сла­ви­ји и ко­ја је, очи­глед­но, јед­на од оних ко­ји­ма је Ву­чић од­у­зео гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­ду (ко­ја не­ма це­ну). По­том ме за­ни­ма и кад је ту­жи­о­цу над­ле­жном за пад над­стре­шни­це (ко­ји већ 18 ме­се­ци нит’ го­во­ри, нит’ ро­мо­ри) од­у­зео не­ко гра­ђан­ско пра­во? И ка­ко му том при­ли­ком ни­је од­у­зе­то и пра­во да шти­ти ка­фан­ске дру­га­ре ко­ји су као над­ле­жни ор­га­ни пот­пи­са­ли да је над­стре­шни­ца без­бед­на, а ко­ји ни­су пред­мет ње­го­ве ис­тра­ге? 
Кад су рек­то­ру Ђо­ки­ћу од­у­зе­та гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­да, а кад де­ка­ну Си­на­ни­ју? Да ли је Ву­чић, кад им је од­у­зи­мао по­ме­ну­та гра­ђан­ска пра­ва, од­у­зео и пра­во на људ­ску и про­фе­си­о­нал­ну од­го­вор­ност због тра­гич­не и ве­о­ма сум­њи­ве смр­ти сту­дент­ки­ње Ми­ли­це Жив­ко­вић, због ко­је ни треп­ну­ли ни­су? 
На кон­цу, сви они ко­ји го­ди­ну и по вр­ше па­сив­но и ак­тив­но на­си­ље по ули­ца­ма, дру­мо­ви­ма и ауто-пу­те­ви­ма, бло­ки­ра­ју са­о­бра­ћај на мо­сто­ви­ма, ко­ји бло­ки­ра­ју бол­ни­це и вр­ти­ће, ко­ји пре­би­ја­ју не­ис­то­ми­шље­ни­ке, по­ли­цај­це, ћа­ци­је, они што па­ле про­сто­ри­је стра­на­ка ко­је им ни­су по во­љи и ата­ку­ју на же­не (углав­ном) – ка­да су њи­ма од­у­зе­ти гра­ђан­ска пра­ва и сло­бо­да да то чи­не? 
Пи­та­ња ко­ја по­ста­вљам ни­су ре­то­рич­ка. Ако икад до­би­јем од­го­вор од би­ло ког по­ме­ну­тог у овом тек­сту, пи­та­ћу од­мах по­том (а на вре­ме скре­ћем па­жњу!): Да ли „људ­ска пра­ва и сло­бо­де” ко­је су они за ових ме­се­ци де­ло­ва­ња „кр­ва­ве ша­ке” оства­ри­ли за се­бе, ва­же, ре­ци­мо, и за нас ћа­ци­је? 
Да ли то што сви они (од Ма­ји­ћа и Бо­ја­не Са­во­вић до ма­ски­ра­них осо­ба ко­је су у су­бо­ту 23. ма­ја 2026. ба­ца­ле ци­гле и ба­кље на по­ли­цај­це и по­вре­ди­ле 17 осо­ба) про­ла­зе кроз фла­грант­но кр­ше­ње за­ко­на не­ка­жње­но – да ли то зна­чи да су они оства­ри­ли про­стор „сло­бо­де” са­мо за се­бе или га оства­ру­ју за све ко­ји су­тра мо­гу да по­же­ле да кр­ше Устав и за­ко­не на исти на­чин, а ко­ји би има­ли, ре­ци­мо, су­про­тан по­ли­тич­ки, иде­о­ло­шки или кри­ми­нал­ни пред­знак? 
Јер пре­се­дан ко­ји др­жа­ва до­зво­ли да се ус­по­ста­ви да­нас, по­ста­ће пра­ви­ло су­тра. 

*Мар­ке­тин­шки струч­њак