Заставе са штампарском грешком

Уметнички активиста и идеолог, стваралац радикалне алтернативне оријентације, по животном понашању номад код кога између живота и уметности стоји знак једнакости (и електронска адреса му почиње именом artlover@...) – контуре су које у основи исцртавају портрет Балинта Сомбатија (1950) овогодишњег „Политикиног” лауреата за најбољу изложбу у 2014, која је под називом „Били смо хероји” одржана у галеријама „Др Винко Перчић” и „Ликовни сусрет” у Суботици. Део суботичке поставке, чији је кустос Небојша Миленковић, сада је могуће видети и у галерији „Подрум” Културног центра Београда.

На изложби „Били смо хероји”, представили сте велики део свог стваралаштва који је инспирисан, подстакнут историјом и идеологијом. На који начин је у вашем раду Југославија представљала или представља кључни контекст?

Проблематику историјског феномена Југославија треба гледати у ширем, источное–вропском контексту. Људи су били уверени да је наше оновремено друштво било најбоље и најправедније не само у региону него и ван њега. Сумња у то у траговима постоји већ у неким мојим најранијим радовима. Као припадник једне велике генерације идеалиста веровао сам да може да се створи боље и савршеније друштво и од нашег и то делимично са средствима уметничког изражавања. Веровао сам у ону непостојећу моћ уметности који би могао бити синоним чаробњаштва или колективне магије. Био сам убеђен да уметност која излази из атељеа и галерије у интерактивне просторе може да утиче на широке масе. Више то не видим тако али сам сигуран да се тај утицај може усмерити на јединку а друштво се састоји од појединаца. Питање је само коју улогу друштво придаје уметности. Да ли је сматра као баласт на својим леђима или потпомаже њено деловање схватајући га као нешто конструктивно, нешто позитивно у историјским превирањима.

Познати сте пре свега као уметнички активиста. Незаобилазно је спомињање вашег раног перформанса када сте портрет Лењина 1971. проносили Будимпештом. Како се сећате овог догађаја?

Наоружан свешћу о супериорности Југославије над земљама Варшавског пакта смело сам се упустио у ту авантуру мада сам био потпуно свестан нарави репресивног друштва каква је била Мађарска почетком седамдесетих јер сам врло рано стекао пријатеље из круга опозиције. Акција са портретом Лењина је текла глатко све до тог тренутка када смо ушли у дворишни део вишеспратнице где нам је била изнајмљена соба да би тамо направили покоји снимак, између осталог прислонивши Лењина поред текста на зиду који је гласио: „Забрањено просјачење!” Домар је излетео из свог стана и почео да се распитује у детаље. Одлучили смо да хитно спакујемо своје ствари и да седнемо на први воз према Суботици.

Идеја је дошла из тренутка спознаје да и пука провокација може да буде уметност у датом тренутку. Приликом шетње по улицама Будимпеште циљано сам тражио позадине које су биле идеална подлога за успостављање провокативног контекста са ликом вође совјетске револуције. То је, између осталог, био зид са траговима метака из револуционарне 1956, велики постер на којем је била фабричка хала са радницима, плакат солидарности са вијетнамским народом, реклама за државну игру на срећу.

Основали сте са Славком Матковићем групу Бош+Бош 1969. године у Суботици као реакцију на учмалу средину. Колико је данас наша средина учмала када говоримо о уметности у најширем смислу – стварању, пријему од јавности, заинтересованости...

Живимо у потпуно другачијем свету него што смо живели пре 40-50 година али се боримо углавном са истим проблемима: са проблемом егзистенцијалног опстанка појединца, са проблемом одлива младих стручњака, са проблемом равноправности друштвено-политичких и етничких слојева, са проблемом самодефинисања друштва и проналажења смера према којем би друштво требало да иде да постане успешно. Тешко се сналазимо после свих тих трагичних догађаја из блиске прошлости а то се односи и на уметност јер је уметност и култура, у неком смислу, огледало друштва. И док се боримо са локалним проблемима истовремено доступан нам је интернет па смо свесни тога да невоље има свугде у свету. Поставља се питање: где нам је истински ослонац у том великом хаосу да бисмо као мали народи могли успешно опстати а да притом сачувамо своја национална блага и свој духовни капитал.

Како су на вас утицали уметници Јозеф Бојс и Лајош Кашак?

Спомињете две личности којима је дата барем једна заједничка црта а то је осећајност према друштвено-социјалним проблемима јер су они појам лепога односно естетског феномена гледали кроз ту широку призму. Лајош Кашак је, поред свог уметничког деловања, на мене утицао својим животним путем демонстрирајући невиђену истрајност у својој монументалној личној борби да етички и морално опстане чист у свим ситуацијама. Јозеф Бојс је утицао на мене пре свега као рушитељ разних граница у размишљању о уметности и као визионар-утописта који целокупно друштво схвата као уметничку појаву. Споменуо бих и име Марсела Дишана, оца модернизма, од кога сам много учио док сам формирао своје знање о појму уметности.

Седамдесетих година имали сте радове које нисте смели тада да излажете. Реч је о заставама са штампарском грешком. О каквим је призорима реч, шта сте ви у ствари „читали” у тим заставама? Када сте те радове први пут показали?

Национална застава је у неку руку интересантан естетски феномен поред тога што важи за чврст идеолошки симбол. Када сам почетком седамдесетих видео на који су начин неки поп арт уметници ставили америчку заставу у центар својих слика помислио сам што не бих могао и сам да извршим један такав експеримент са југословенском тробојком. Купио сам гомилу папирних заставица и међу њима нашао примерке који су били одштампани са грешком: или је недостајала плава, или је фалила црвена штрафта са њих, а понекад и петокрака. Издвојио сам те (само)деструиране примерке и снимио сам их 1971. и 1972. у разним природним амбијентима, па и на свом телу, али сам пазио да их не изложим све до 1990. јер сам био свестан последица те врсте провокације. Серија се данас зове „Деконструкција Југославије” и неки њени примерци ушли су у значајне међународне збирке.

У славу групи Лајбах. Перформанс, Будимпешта, 2010. (Фото Марк Шомаи)

Лик Тита је чест мотив у вашим инсталацијама. Једна од представљених у Суботици је и Тито у ковчегу отворених очију. Шта нам поручује та инсталација?

Поручује нам да је дух Тита на јужнословенским просторима још знатно присутан. Разговарао сам са људима старијих генерација који су живели у различитим системима, од краљевине па наовамо. Сви су тврдили да је, и поред својих аномалија, његов систем био најбољи од свих. С друге стране гест отворених очију са благим хумором поручује данашњим политичарима да припазе шта раде јер их он гледа, контролише и апелује на њихову савест.

Деведесетих година, у својим радовима, перформансима на неки начин демистификујете идеологију – нарастајући национализам и све што је ишло уз њега. Почињете да користите крв. Како сте као уметник реаговали на разарање друштва у сваком погледу?

Схватио сам да са своје индивидуалне позиције борбу против свих видова разарања могу најуспешније и најискреније да изразим тим истим директним и сировим језиком којег је демонстрирала политика то јест историја. Схватио сам да ни написана реч, ни насликано платно или измонтиран колаж није довољно јако средство да се супротставим лудилу око мене. Због тога сам прибегао исказу у првом лицу, стављајући у први план своје рањиво тело па и своју личност. Мало ко зна да сам у 50 наврата добровољно дао крв. Ту сам своју активност прекинуо у моменту када сам почео у својим представама да користим сопствену крв. Баш у том тренутку када је крв била још драгоценија него иначе. То је велики парадокс али тако је требало да се деси.

На почетку стварања били сте доста заокупљени језиком. У једном од новијих радова користите текст, то јест слова која више не постоје. Мислим на рад „Југословенски стандард”.

Почетком трагичних деведесетих у моје је руке доспео каталог у којем су се низали разни типови слова једне штампарије. Врсте слова су демонстриране кроз две речи: „Југословенски стандард”. На неколико страна приметио сам белешку штампара која је гласила: „Ван употребе”. Словослагач је своју опаску највероватније формулисао у стручном смислу упућујући на то да неки типови оловних слова излазе из моде. Али пошто смо писали 1994. годину ја сам његову интервенцију подигао на ниво идеологије па сам на свакој страници исписао исти текст. Тако је настао циклус радова који броји 22 комада листова.

У последњим, као и у ранијим радовима користите значке. Зашто?

Значке се могу сматрати као посебна врста језика једнопартијског, тоталитарног система. Оне су у малом све оно што се демонстрирало у монументалним размерама на партијским конгресима, на војним дефилеима и приликом ритуала ношења штафете. Иако су у физичком смислу ситне оне имају и те како снажан семантички набој. У својој пракси значке обично користим у функцији јачања идеолошке артикулације а понекад из чисте намере да подвучем језик ироније то јест своје критике.

Како доживљавате појаву да се олако одбацују до јуче широко прихваћене идеологије?

Поставља се питање колико је искрено одбацивање одређене идеологије у корист једне друге и то од данас на сутра. Да ли је неко стварно веровао у неку идеологију или је ту квазиверу показивао да не би висио из гомиле, да не би био жигосан као издајник. За српско друштво је карактеристично да су јучерашњи велики комунисти одједном постали велики црквени верници. Мислим да са идеологијама увек треба бити опрезан и не везати се чврсто ни за једну.

Ваша изложба се зове „Били смо хероји?” Ко су данас хероји?

Велики хероји никад не би настали да нема малих хероја из свакодневног живота, из околине малог човека. У датом тренутку свако може да постане херој, довољно је да буде искрен према себи и према другима. Хероји, дакле, не живе искључиво на страницама књига о великим поглављима историје.

Од 2005. године живите у Будимпешти и сада нисте југословенски већ источноевропски уметник. Каква су искуства источноевропског уметника? Шта је лакше, шта је теже...?

Мало сам још Југословен и то ћу остати до краја живота. Јесам Источноевропљанин у истој мери у коликој сам Средњоевропљанин или само Европљанин. Али пре свега, тако осећам, ја сам уметник номад који не брине за границе до којих се неки јако држе јер мисле да без граница, без неких чврстих оквира не могу дефинисати себе, своје постојање, осећају се несигурним. Ја не мислим тако. Човек сам пре свега коме је дат један матерњи језик и једна култура. Матерњи језик је јединствена ствар али култура је увек у агрегатном стању и способна је да се повезује са другим културама. Својим разноврсним деловањем, путујући између култура заправо радим на томе.

У каквом је стању мађарска култура односно њени ствараоци данас? Шта држава подржава, а ко се бори за своје место. И како?

У Мађарској се већ подуже осећа велика идеолошка збрка. Владајућа десница намеће своје националне и историјске идеале и вредносне системе па се стиче утисак да све почиње поново са нулте тачке као да раније овде ништа није урађено или ако је урађено онда је то све било лоше. Све то кошта доста, исцрпљује снаге непотребно у духовном и материјалном смислу подједнако. Противречности има доста и од њих ни култура, ни уметност нису поштеђени. На пример док мађарска Уметничка академија која ужива највеће привилегије Орбанове владе и води је личност ултраконзервативних схватања жели да наметне своје антимодернистичке стандарде на целокупан уметнички живот дотле ускоро започиње реализација пројекта градње музејског кварта у Будимпешти у којем треба да се нађе, између осталог, институција музеја савремене уметности и музеја савремене фотографије.