Од Марка је остануло Мари

Бањалука – Седма је година како су Миле, Илија, Стеван, Петар, Милан и Лука кренули пут Доњег ливањског поља како би дедовини вратили живот. Дању би се скривали по шумама, а током ноћи силазили у села и чистили родна згаришта припремајући их за повратак и живот бар мало достојан човека. А живот, и те како достојан човека, улепшали су им њихов Марко и његова супруга Мара.

Марко је заправо био Марк Даниел Лежер, наредник канадског батаљона Сфора који је, првог дана када је видео српске повратнике, са пушкама на готовс привео Луку и његове пријатеље који су се вратили у завичај.

– Мислио је да смо ми, у најмању руку терористи. Али када смо се представили, све је кренуло другим током. Марк нас од тога дана више није напуштао. Сваки дан је навраћао. Саосећао је са нашим патњама, донео нам је кревете и шпорете, дао нам је и транзистор на соларну енергију... Зближили смо се до те мере да је Марк са нама и рушевине рашчишћавао. Посебно је био радостан када смо се коначно уселили у разрушене куће – прича Лука Давидовић.

Кад год би ишао на одсуство кући у Канаду причао би својој породици, пријатељима и свима које је сретао, како у Босни, поред друга два народа, пате и тешко живе и Срби.

– Причао би им и о непријатностима на које наилазимо. А они? Нису му веровали пошто су тамо у Канади, о Србима чули све најгоре. За многе од њих били смо само злочинци и убице. Марк их је разуверавао и у томе успео – наставља Лука.

А онда – трагедија. После двогодишње мисије у Босни, Марк одлази у Авганистан. Тамо гине. Ракета, испаљена из америчког авиона, грешком је погодила транспортер у коме су били Марк и његови војници.

– Када смо чули за то, упутили смо телеграм саучешћа његовој супрузи Марлеј. За нас је она била Мара. Мало касније она у Канади оснива фондацију која почиње да прикупља новац намењен српским повратницима у Доње ливањско поље – прича Петар Вујановић један од шесторице првих српских повратника у овај крај.

Од тада је средствима фонда који носи Марково име, у Врбици, једном од девет српских села Подинарја, финансирана изградња и обнова месне школе и амбуланте. Пошто деце српских повратника нема, школска зграда постала је парохијски дом.

– Марлеј потом обнавља и три пута рушену цркву Свете тројице, изграђену поткрај 19. века. Током последње посете Подинарју, обећала је да ће купити и звона за цркву. Доћи ће опет међу нас – опет ће Лука.

Љубав Лежерових и српских повратника у Доње ливањско поље никако се не гаси. Електронска пошта и контакти путем канадске амбасаде у Сарајеву, то потврђују. Марк и Марлеј односно Марко и Мара део су свакодневице српских повратника и незаобилазна тема о хуманим људима.

– Био је са покојним Марком и неки наредник Пол. Кад год би дошао код мене увек би се загледао у икону светог Јована која је стајала на зиду. Када сам га питао зашто га то толико интересује рекао је да му је деда у Канаду давно дошао из Горњег Милановца. Радио је као рудар у Канади и, каже Пол, славио Јовањдан – радосно ће на крају Лука Давидовић.

Данас у Бојмутни, Врбици, Богдешима, Челебићу, Чапразлијама, Прову, Сајковићима, Губину и Радановцима, селима Доњег ливањског поља, има око 350 Срба, од око хиљаду и по колико их је било пре рата.