На посао уместо иза решетака

Стефан Ђикановић, бројач путника који је средином новембра прошле године насилно избацио старца из трамваја на линији број два у Београду, осуђен је у престоничком Првом основном суду на казну друштвено корисног рада у максималном трајању од 360 сати. Ценећи то што је у суду јавно признао да се каје због онога што је урадио, да се извинио недужном човеку као и чињеницу да до сада никада није кажњаван, судија је одлучио да изречену казну Ђикановић издржи у некој од установа за прихват старих и немоћних лица у Београду.

Поменути бројач путника једна је од приближно три стотине осуђених особа којима је током прошле године изречена казна друштвенокорисног рада, као једна од врста алтернативне санкције. Ову врсту казни, иначе, прописују чак четири закона: Кривични закон, Закон о извршењу ванзаводских санкција и мера из маја 2014. године, Законик о кривичном поступку и Закон о прекршајима из прошле године. Алтернативне санкције су, појашњава за „Магазин” Ивана Рамић, судија и портпарол Првог основног суда у Београду, ванзаводске санкције и мере изречене у кривичном, прекршајном или другом судском поступку, које се извршавају у заједници.

– Алтернативне санкције представљају концепт санкција и мера заснован на претпоставци да се циљеви кажњавања у великој мери могу постићи у условима који су мање рестриктивни од казне затвора. У ужем смислу, алтернативне санкције подразумевају казну рада у јавном интересу и условну осуду са заштитним надзором. Њихов значај је вишеструк. Избегавају се негативни ефекти затварања као и одвајање од породице, прекид школовања, губитак посла, негативан утицај затвореника, друштвеној заједници даје се активнија улога у кривичноправном систему, садрже елементе рехабилитације и превенције јер се делује на факторе који су довели до сукоба са правосудним системом (развој образовања, лечење од алкохолизма, наркоманије, обука за посао). Такође, ефикасно и јавно се спроводи реинтеграција осуђених у друштво, друштвена заједница добија непосредну корист у виду бесплатног рада осуђених, смањује се затворска популација, а самим тим су и мањи трошкови и издвајања друштвене заједнице, смањује се и друштвена стигматизација самим осуђених... – наводи судија Рамић.

Најчешће изрицана алтернативна санкција ипак је казна рада у јавном интересу. Од 2008. године, када је отворена прва канцеларија за алтернативне санкције у Србији (то је било  Београду), ову врсту казне „одслужило“ је укупно 945 лица. Подаци Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде показују да се већина казни рада у јавном интересу спроводи без проблема. Према речима Вилијана Храста, шефа Одсека за спровођење казни у јавном интересу Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде, у тек десетак процената ове казне, због непоштовања услова њеног извршења, буду замењене затворском.

– Закон дефинише да је рад у јавном интересу неплаћени рад у корист заједнице у којој осуђени живи и ова санкција омогућава извршење казне на слободи. Казну рада у јавном интересу судија може да изрекне за дела за која је запрећена новчана казна или затвор до три године. Судија или тужилац одлучују колико сати осуђено лице мора да обави. Рад у јавном интересу не може да буде краћи од 60, нити дужи од 360 сати, а у току месеца мора да се одради најмање 60 сати. Казна мора да се одслужи за најдуже шест месеци – наводи Храст.

Извршење рада у јавном интересу организује и надзире Повереничка служба у оквиру Управе за извршење кривичних санкција. Повереник је службено лице Министарства правде с којим осуђено лице комуницира током извршења. Он је тај и који по пријему пресуде осуђено лице позива на разговор који траје 45 минута и упознаје га са начином на који ће извршити казну, правим, али и обавезама. Повереник заједно са осуђеним лицем прави програм рада, бира послодавца, врсту посла у складу са особинама осуђеног, његовим здравственим стањем, способностима... Његова је дужност и да осуђеног лично упозна са представником послодавца код ког ће извршавати казну.

– Приликом одабира посла ономе коме је изречена казна рада у јавном интересу посебно се води рачуна да се ни на који начин не угрози његово здравље, безбедност и достојанство. Током рада у јавном интересу, послодавац је у обавези да води рачуна о радном времену, одмору у току рада и безбедности на раду. Повереник послодавцу даје само податке осуђеног лица који су од значаја за рад. Не даје информације о кривичном делу које је извршио, његове личне податке и податке о породичним приликама. Ако је осуђено лице спречено да дође на рад, дужно је о томе да обавести и повереника и послодавца – наводи наш саговорник.

Казне рада у јавном интересу извршавају се у јавним предузећима, јавно-комуналним предузећима, установама културе, социјалним установама, здравственим установама, домовима за ученике и за старе, месним заједницама. Послове који обављају лица којима је изречена казна рада у јавном интересу углавном су помоћни.

– Не смеју да обављају, рецимо, стручне послове, послове безбедности, послове са новцем... Углавном оне који подразумевају повећану одговорност. У крајњој линији, никада са сигурношћу не можемо да тврдимо, да осуђено лице неће урадити нешто лоше ако је незадовољно казном, да неће направити неку велику штету... Водимо рачуна, рецимо, да неког директора или угледног грађанина којима је изречена казна рада у јавном интересу, а дешавало се да имамо и такве, не ставимо баш да раде на улици, јер би се то схватило као понижење, а то нам закон забрањује – објашњава шеф Одсека за извршење казне у јавном интерес Управе за извршење кривичних санкција.

У Београду, а слично је и у другим градовима у Србији, Управа за извршење кривичних санкција, има потписане говоре са јавним комуналним предузећима. Било је случајева и да послодавци, када осуђени „одслуже“ изречену казну, желе да их запосле на неодређено време. Тако је на пример један од осуђеника, који је казну у јавном интересу обављао на београдском хиподрому, одмах по њеном окончању са овим предузећем потписао уговор о послу „за стално”.

– Није то једини случај. Било је још случајева да су послодавци изузетно задовољни „нашим“ радницима, али због забране запошљавања у јавним предузећима они не могу да примају раднике. Међутим, остају са њима у контакту и ангажују их када год се за то каже потреба. И надлежни у Установи културе „Вук Караџић“били су изузетно задовољни једним осуђеником. Он је, наиме, био врстан правник, па им је саветима помагао да превазиђу неке потешкоће. Задовољни су били и онима који постављају сценографију у овој установи  – тврди Храст.

Међу онима који издржавају казну рада у јавном интересу има и жена. Додуше, њихов број је много мањи од броја њихових „колега“ мушкараца. Прва жена којој је изречена казна рада у јавном интересу била је клептоманка.

– Не смем да тврдим да је била класична клептоманка. Више је тим крађама по продавницама „лечила” незадовољство породичном ситуацијом. Посебно је интересантно то што је та жена високо факултетски образована. Медицинске струке је. Имали смо и жену којој је казна рада у јавном интересу изречена зато што је ударила дете које је малтретирало њено дете у школи. Упркос томе што се обраћала надлежнима у школи коју похађа њено дете, они нису желели или нису могли да нађу решење. Жени је „прекипело“ када је једном када је дошла у школу затекла своје дете како плаче. Одлучила је да узме правду у своје руке и – завршила на суду. Плакала је када је дошла овде код нас, али је казну одрадила без икаквих проблема. Таквим људима тешко пада и само суђење, поступак кроз који пролазе... Судски поступак је, требало би нагласити, изузетно тежак за особе које се први пут појављују пред судом, велики психолошки притисак – наводи наш саговорник.

Највећи проблем, повереницима праве зависници од наркотика. Они често не поштују договорене обавезе, начин издржавања казне. Међутим, у Управи за извршење кривичних санкција, пронашли су решење...

– Наркоманске зависнике шаљемо у Болницу за болести зависности у Драјзеровој улици. Већина њих су раније били пацијенти ове здравствене установе тако да их лекари и особље добро познају и знају да се поставе према њима и на који начин ће им најбоље пружити помоћ – каже Храст.

У неким случајевима, како би осуђене на рад у јавном интересу мотивисали да што брже и боље испуне своју „радну обавезу“, надлежни у управи за извршење кривичних санкција организују и „колективни рад”, односно окупљају више осуђеника да заједно раде.

-----------------------------------------------

Надзор

Стручни надзор над извршењем кривичних санкција спроводи повереничка служба, у оквиру Управе за извршење кривичних  санкција. Повереничке канцеларије оснивају се за подручје територијалне надлежности једног или више виших судова. До краја прошле године, отворено је 25 канцеларија на територији читаве Србије. Повереници су службена лица овлашћена да сарађују са судом, органима унутрашњих послова, јавним  тужилаштвом, установама здравствене и социјалне заштите, послодавцем и другим установама, организацијама и удружењима  у циљу спровођења извршења алтернативних санкција.

-----------------------------------------------

Казне у бројевима

Од 2009. године када је извршена прва казна рада у јавном интересу, број казни се сваке године повећава.

2009. година – 16

2010. година – 16

2011. година – 99

2012. година – 206,

2013. година – 257

2014 година – 351

-----------------------------------------------

Суботица као пример

Основни суд у Суботици, чини се, најбоље је препознао сврху алтернативних санкција. На територији читаве Србије овај вид казни најчешће се „издржава” управо на територији суботичке општине.