Тајни живот стакла

Сремска Митровица – У радионици Драгутина Бибера и његовог сина Небојше свакодневно се догађају „мала чуда“: обични употребни предмети од стакла, под рукама ове двојице мајстора, постају аутентична уметничка дела.

   – Стакло има свој тајни живот. Само је потребно загребати по његовој површини и открити га. Пре двадесетак година ову „стаклену инфекцију“ на мене је пренео мој зет Мирослав, који се у Немачкој бавио радом на стаклу. Донео ми је из Немачке машину за брушење, и од тога је почело. Захвалан сам му што ме је увео у посао у коме налазим и мир и задовољство – каже нам Драгутин.

   Немачка машина са специјалним дијамантским иглама разних величина највише личи на зубарску машину, а таквим се звуком оглашава. Приликом „боцкања“ по стаклу ствара фину стаклену прашину, невидљиву за око, потенцијално опасну за мајсторова плућа и за очи. Зато Драгутин и Небојша користе заштитне наочаре и маску док гравирају све врсте стаклених предмета, а најчешће чаше и флаше свих величина и облика. На чашама су углавном грбови и препознатљива архитектура Сремске Митровице, а на славским флашама – ликови светитеља. Украшавају и огледала, обично утискују венце ружа или неки други мотив, по жељи наручиоца. На зиду атељеа стоји и гравира која се не продаје, гравира по узору на Дирерову, право сведочанство о Драгутиновом и Небојшином мајсторству.

   Ово откривање „тајног живота стакла“, међутим, много је млађе од једне друге преокупације Драгутина Бибера: пре скоро три деценије од неких познатих мајстора „украо“ је вештину обликовања бакра, па су на зидовима атељеа изложене и иконе у бакрорезу, медаљони са ликовима римских императора рођених у античком Сирмијуму, али и измаштани призори и апстрактне композиције.

Драгутин и Небојша непрекидно проширују хоризонт свог ликовног израза, па су тако овладали и прављењем дрвених фигура са етномотивима. Из њихове радионице на тржиште и изложбе излазе фигуре које представљају Сремце у традиционалним ношњама.