Данас се чувајте меланхолије

Колико сте пута обећали Деда Мразу да првог јануара престајете да пушите, почињете да се здраво храните, крећете на дијету и уписујете неки курс страног језика?

Ако је веровати др Клифу Арналу са Кардиф универзитета, овај дан ћемо најрадије желети да преспавамо, јер управо данас на наплату долазе сва неиспуњена обећања које смо дали себи и чији је заједнички именитељ „од првог јануара почињем да...”, али и сви нагомилани дугови и чекови које смо исписивали крајем децембра, као да је последњи дан живота а не старе године. Последњи понедељак у месецу је дан када схватимо да се сказаљка на ваги није померила у жељеном правцу, да и даље држимо запаљену цигарету и пребројавамо ситниш у новчанику, а биланс је – меланхолија која свом својом тежином пада на 26. јануар.

– Крај јануара је доба када смо иза себе оставили празнике, слике са новогодишњег дочека почеле су да бледе, напољу је љута зима, а пролеће и ведри дани нису ни у најави. То је дан када већина долази до депримирајућег закључка да је у „дебелом” минусу у банци и „плусу” на кућној ваги, што резултира расположењем на нули – поентира др Клиф Арнал.

Психијатар и психотерапеут др Зоран Илић каже да већина нас већ крајем године почиње да обећава и доноси одлуке, „jер волимо почетке”. Али, чак 95 одсто тих одлука падне у воду до 15. јануара, јер већину њих заправо чине жеље за које немамо план, циљ и начин реализације.

„Све новогодишње одлуке имају функцију културолошког одлагања непријатне промене. Људи праве одлуке да мотивишу себе, али нису спремни за промену навика, поготово оних лоших. Такође, пред себе постављају нереалне захтеве и циљеве. Воља је кратког даха, ентузијазам брзо спласне, а да би се одлука спровела у дело потребно је променити начин мишљења и начин понашања. Циљеви морају да буду реални, достижни и временски одређени, а цена жртвовања не сме да буде превисока, јер ћемо у супротном одустати и варати на том путу. Нереалистични циљеви су у нескладу са доживљајем себе, а осећај безвредности се појачава ако нисмо у стању да спроведемо одлуке у дело”, објашњава наш саговорник. 

А једно од првих обећања најчешће кршимо на почетку године – објављивање рата сувишним килограмима у епицентру српских слава, нових година (и њихових реприза), Божића и празничних прослава значи конкурисање за носиоца златне медаље за мазохизам, а одбијање хране спада у ред личних увреда српским домаћинима.

Након што смо објавили званичну капитулацију у рату са сказаљком на ваги, крећемо у рат са цигаретама. „Ништа лакше него оставити цигарете! Ја сам то урадио барем сто пута до сада!”, шеретски је илустровао Марк Твен неподношљиву лакоћу опраштања са дуванским димом. Иако никотинска криза није несавладива за просечно храброг мушкараца или жену, национална статистика сведочи да сваки други мушкарац и свака трећа жена у Србији не важи за хероја! Уосталом, сви који су икад покушали да оставе цигарету кажу да су се угојили најмање пет килограма – а то је последње што желимо себи да приуштимо на почетку нове године, казаће вам сваки просечан пушач који се више плаши нервозе и гојазности него опструктивног бронхитиса. 

Др Зоран Илић скреће пажњу на чињеницу да највише психијатријских пацијената има крајем јануара, јер дугометражна славља, неуредан живот, поремећај спавања и живот без ритма и правила разарају наш нервни систем и човек „пуца” по шавовима менталног здравља.

– Док децембар протиче у новогодишњој еуфорији и пуни наше психичке акумулаторе осећањима среће, јануар је доба када се батерије „празне”. Осим тога, почетак јануара обично је везан за одлазак на безбројне славе и репризе Нове године, посете пријатељима и обилазак родбине, а ови социјални „маратони” могу бити прилично исцрпљујући. Ако томе додамо и сезонску депресију која је резултат кратког дана и дефицита сунчеве светлости, разумећемо зашто депресија боји наше расположење крајем јануара – закључује наш саговорник.