​Најопаснија реч је подразумевање

​Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Марија Хаџовић, психолог и дипломирани окупациони терапеут. Ауторка је првог дневника за досадност на нашим просторима, као и више различитих едукативно-терапеутских програма које годинама организује са циљем да што више људи научи да води рачуна о свом уму. Основала је женску едукативно-терапеутску заједницу „Хармонизација”, а њен профил на друштвеним мрежама „Хармонија душе” окупља око 130.000 људи. Њен рад је фокусиран и на емоционалну писменост, унутрашњу стабилност, самовредновање и квалитетне односе.

Став наше саговорнице је да магију стварамо кроз мисли које свакодневно живе у нама и да зато треба бирати мудро које мисли пуштамо у свој живот јер је живот вредан.

– Заборављамо да је читава наука о мислима доста важна и у психологији, а рекла бих и у свим другим и наукама и приступима, јер имамо преко 80.000 мисли током дана. Оно што је интересантно је да један просечан човек у тих 80.000 мисли између 60.000–70.000 има понављајућих. То значи да смо ми једна машинерија која изнова понавља старе обрасце, изнова понавља и нека аутоматска понашања и зато је важно да се освестимо. Ми се често осећамо лоше а да тога нисмо свесни јер не региструјемо сопствене мисли. И ја увек препоручујем свима када примете да нешто осећају, а да то није нешто повољно, да мало освесте о чему смо размишљали минут, два, три, пет пре тога. Јер наше мисли заправо усмеравају наша осећања, наша осећања усмеравају наша понашања, наша понашања суштински креирају наш живот. И зато све креће одатле. Нема везе што очекујеш најгоре, али почни да очекујеш и најбоље – појаснила је Хаџовићева.

Она је говорила и о томе како можемо да се ослободимо терета прошлих веза.

– На то утиче и каква је била нека веза, колико је трајала, да ли су партнери имали заједнички живот, децу, послове… Прва тачка је туговање. Са тугом се ми овде на Балкану носимо углавном кроз хумор, некако то потискујемо, имамо тај изузетно снажан механизам због ког смо и преживели, далеко од тога да је он био лош, али можда нам сада не треба у тој количини. Затим следи љутња, па тек онда долазимо у фазу одвезивања. Оно што је проблематика у том трећем кораку јесте останак у блиском контакту са бившим партнерима, јер онда се заглавимо и долазимо у тачку да не можемо да извршимо сепарацију. Већ имамо неку врсту илузорне повезаности без обавезе, што је јако незахвално и за нас и за ту особу, јер бојимо се самоће, бојимо се остављања, бојимо се нове грешке, бојимо се поновљеног искуства и онда на неки начин умемо да остајемо ту јако, јако дуго, неко чак и цео живот. Када неко долази на терапију са темом раскида, увек препоручујем да себи да простор да буде тужан, али и да замера. То је један велики део сазревања када излазимо из неког односа, јер треба да опростимо тој особи и себи, а онда имамо и други део који није онако баш удобан, а то је да се опростимо од те особе. Јер свако какав год да је био имао је нешто добро за нас и нешто што смо ми волели у неком тренутку, тако да имамо то једно парче које треба да пустимо и које није лако, али је саставни део људског живота – нагласила је гошћа нашег подкаста.

Све што подразумевамо у свакодневном дану, заправо су највредније ствари у животу.

– Рекла бих да је најопаснија српска реч подразумевање. Нама се толико тога подразумева да се и ја често застрашим. Зато је захвалност излазак из подразумевања. Бити захвалан је заправо пут ка срећи, пут ка функционалном и добром животу јер захвалност нас стално враћа у то шта имамо, а не шта нам фали. Јер наш мозак је негде конструисан тако да стално тражи шта још нема, шта му још фали, шта још нисмо урадили, а захвалност нас враћа у ту тачку ослонца, у то упориште у нама, а то је већ имамо, шта већ јесмо. Већ могу да дишем, већ могу да ходам, али људи мисле да је то мало. А мисле да је мало све док не остану без нечега. Чувена питања за освешћивање које често понављам на друштвеним мрежама јесте: „Без чега бисте данас остали ако вам се одузме оно на чему јуче нисте захвалили? Шта би то било? Без чега бисте данас остали и без кога у свом животу?” И онда када бисмо кренули да схватамо шта је то велико, увидели бисмо вероватно да су то и очи и ноге и плућа захваљујући којима дишемо, као и и наша деца и кров над главом и чиста вода... Па тек кад нам нестане струје у стану, схватимо колико нам фали да је имамо и да нам буде топло, а да не причамо о свим осталим здравственим аспектима и људима који нас окружују. Битно је да освешћујемо захвалност, да практикујемо захвалност, то али и да се повезујемо са другим људима, да пружамо руку другим људима, да се на неки начин појављујемо и будемо ту. Након пандемије короне сви смо били жељни свега, па смо се некако сви опет удружили, али сад ми се чини да је опет кренуо тај моменат самозагрљаја и тоталне изолације, а једни без других нећемо баш лепо функционисати – каже гошћа нашег подкаста.

Она је објаснила да након раскида са одређеном особом увек остане неко парче нас у тој особи и да се дешава да неки људи тешко настављају сами да корачају кроз живот, већ и даље мисле о њему или њој.

– То је зато што смо се поред те особе осећали на један одређени начин. И сад мислимо да ћемо контактом са том особом или макар неким привидом тог контакта имати и контакт са тим стањем. Тачно је да неки људи изнова праве исте грешке избором партнера који нису за њих. Који је неки излаз из тог зачараног круга? Најсигурнији излаз је психотерапија, са тим нема грешке дефинитивно, али то што ми изнова бирамо неку врсту понављајућег обрасца даје неку информацију за нас… Можда и не бих рекла да та нека особа није за нас, јер је проблем у томе што смо ми навикли на лоше. Навикли смо на лош третман, на занемаривање, навикли смо да имамо потврђивање да нисмо довољни, да може увек боље, да имамо страхове у том смислу да та особа јесте за нас јер ми само понављамо неки модел из породице или из окружења. Што би једна моја бивша менторка рекла – када некоме буде довољно лоше, промениће се. Ако још нисмо кренули на пут промене, значи да нам није још увек довољно лоше, а то је индивидуална ствар. Када имамо онај осећај, како се то жаргонски каже, да бисмо искочили сопствене коже, а не знамо како – то је можда добар тренутак да потражимо помоћ неког терапеута, неког програма или породице, пријатеља. Не мора увек то бити само терапија. Постоји и начин како ми можемо да се заиста излечимо, исцелимо кроз један нови квалитетан однос. Психотерапија је релацијска терапија, то значи да наш однос лечи заправо неке ствари – појаснила је Хаџовићева.

Постоје и особе које се налазе у зачараном кругу, где неки мушкарци или неке жене играју игру „топло–хладно”, па таман када нека особа помисли да може да оде, друга се врати у њен живот и зачарани круг се наставља…

– То је јако тешка позиција и то има свој стручан назив, зове се – усисавање. Таман када се издвојим – та особа као да ме „усиса” назад, а заправо то ради због неке моје слабости коју имам или због страхова. Некад је много страшније остати у таквом односу него бити сам, остати у капацитету да издржимо јер није лако имати емоције према некоме и преиспитивати се. То повлачење у однос „топло–хладно” долази из динамике која постоји у породици. То може да буде само један родитељ или се дешава да имамо једног хладног и једног топлог родитеља. То је већ „топло–хладно” динамика. Дешава се да је, рецимо, мама била топла, да је тата некако био мало строжи или насилничке структуре, што је јако често овде. И онда ми када смо одрастали у томе, нама је у реду да је то на неки начин наша свакодневица. И тешко је да то некако променимо и да себе уопште уверимо да заслужујемо нешто другачије. Освешћивање и прича да препознамо моменат када ме особа вуче назад као вир практично је најважнија, као да треба да издржимо тај моменат и да га превазиђемо. Ту не постоји добра и лоша страна. То само из наше перцепције изгледа да је ту неко жртва, а заправо су жртве обе особе. Жртве су сопствених страхова и тога да не допуштају себи да имају квалитетне односе, тако да и један и други имају потезе из личне несигурности, из страхова, из илузије да то тако иде. Некада постоји и уверење да ће заиста бити другачије, али немају капацитет да се понашају другачије – сматра гошћа нашег подкаста.

Она је објаснила и да је веома важно да останемо доследни разлозима зашто нешто желимо јер жеља може да се промени, јер је то променљива категорија, како дуне ветар.

– Да бисмо остали доследни ономе што желимо, колико год да то се другима не допада, потребна је „кичма” и да некако прихватимо да је у реду да можда неће свако то да валидира, да неће то свако чак ни да воли, ни да подржи, али ако је мени то важно и ако је то у складу са мном – ја ћу томе истрајати – објаснила је Хаџовићева. 

Свака врста аутентичности се кажњава

Да ли неке људе на путу ка променама у животу највише кочи то што мисле да уопште не вреде или да јако мало вреде?

– Апсолутно да. Мислимо да нисмо довољно добри, да нисмо вредни љубави и да је љубав према нама условљена, то јест да када урадим нешто, бићу вољена, када постигнем ово, бићу вољена и прихваћена и зато и постоји тај дубоки страх од грешке, јер особа каже: „Ако сам несавршена, неко ће ме одбацити.” Проблем је што се свака врста аутентичности и неког показивања личних афинитета кажњава. И све што излази из оквира, нама шаље поруку да је то погрешно, да није добро, да не треба тако. И онда ми учимо да само ако урадим како они очекују од мене, ја ћу бити вредна њихове љубави, а то је толико погрешна позиција и заправо много тешка за човека, јер не можемо постићи некад све оно што се очекује од нас, а и даље смо вредни као људска бића – наводи гошћа нашег подкаста.

Неопраштање води у самопрезир

У подкасту је било речи и о опроштају и забораву.

– Опраштај је важан за неки наш духовни развој и за психолошки развој. Међутим, ако улазим у неке структуре психе, постоје ствари које не могу да се опросте и које можда чак и не треба опростити. Имам искуство у раду са људима који су преживели страхоте и заиста је тешко опростити у смислу заборава, али опростити у смислу разумевања је могуће. Важна је терапија смислом, логотерапија. Дакле, битно је да нађем смисао у томе што се мени догодило или што ми је неко урадио. И то значи заправо опростити. Људи греше када мисле да је опроштај заправо одобравање. Често кажу: „Ако ти опростим, пустила сам те, више немаш казну.” А шта је то заправо? Опрост је прихватање, односно скидање казне са себе. Сматрам да је неопраштање то да ми пијемо туђи отров. Јер неопраштање је суштински једно дубоко замерање, једна мржња која ће сигурно отићи у самопрезир, а неће отићи ка другим људима, већ ће остати некако тај горак укус. Опраштање је нека врста прихватања и суочавања са тим и проналаска смисла. Дакле, важно је пронаћи смисао у томе шта ми се догодило и шта сам из тога добила или искусила, што ће ми помоћи да наставим даље. Најтеже је опростити себи. То је засебна категорија, зато што смо ми себи највећи џелати и себи најтеже опраштамо. Себе најтеже похвалимо и најтеже валидирамо… – додаје наша саговорница.

Одустајање није опција

Наша сагворница је нагласила да је својевремено била на рубу одустајања од себе, али да је својим искуством показала како одустајање није опција.

– Више пута ми се то догодило, али је пресудна била 2018. година. Тада сам доживела пуно великих животних промена, промену школе и приватне промене, селидбе из једне земље у другу земљу и велико одбацивање од стране људи у околини, јако велике повреде сам доживела и нашла сам се у ситуацији да сам помислила: „Да ли ово има смисла?” Након тога, нажалост или на срећу, имала сам још неколико пута ситуације где сам заиста помислила да више не могу да се борим, па сам чак мојој тадашњи терапеуткињи рекла да мислим да нећу имати менталне снаге за још два, три дана. Сви ми имамо ту тачку слабости и ту тачку да не видимо зашто нешто радимо. Е, тада се заправо десио један преокрет. Потражила сам помоћ која није само помоћ од терапеуткиње. И онда сам тада направила преседан и рекла људима око себе који су ми важни, које волим, како се осећам и шта ми је потребно и заправо се тада све променило. Пружили су ми подршку људи који су ми рекли да су ту за мене и да шта год да се деси – да ће све бити у реду и да сам им важна. Одустајање није опција. Одустајање од живота није опција. Одустајање од посла је увек опција. И од односа. И од килаже. Од свега имамо право да одустанемо, али је моја порука за све да никада не одустану од овог живота, јер су жељени чим су овде – нагласила је Хаџовићева.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ