​Najopasnija reč je podrazumevanje

​Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Marija Hadžović, psiholog i diplomirani okupacioni terapeut. Autorka je prvog dnevnika za dosadnost na našim prostorima, kao i više različitih edukativno-terapeutskih programa koje godinama organizuje sa ciljem da što više ljudi nauči da vodi računa o svom umu. Osnovala je žensku edukativno-terapeutsku zajednicu „Harmonizacija”, a njen profil na društvenim mrežama „Harmonija duše” okuplja oko 130.000 ljudi. Njen rad je fokusiran i na emocionalnu pismenost, unutrašnju stabilnost, samovrednovanje i kvalitetne odnose.

Stav naše sagovornice je da magiju stvaramo kroz misli koje svakodnevno žive u nama i da zato treba birati mudro koje misli puštamo u svoj život jer je život vredan.

– Zaboravljamo da je čitava nauka o mislima dosta važna i u psihologiji, a rekla bih i u svim drugim i naukama i pristupima, jer imamo preko 80.000 misli tokom dana. Ono što je interesantno je da jedan prosečan čovek u tih 80.000 misli između 60.000–70.000 ima ponavljajućih. To znači da smo mi jedna mašinerija koja iznova ponavlja stare obrasce, iznova ponavlja i neka automatska ponašanja i zato je važno da se osvestimo. Mi se često osećamo loše a da toga nismo svesni jer ne registrujemo sopstvene misli. I ja uvek preporučujem svima kada primete da nešto osećaju, a da to nije nešto povoljno, da malo osveste o čemu smo razmišljali minut, dva, tri, pet pre toga. Jer naše misli zapravo usmeravaju naša osećanja, naša osećanja usmeravaju naša ponašanja, naša ponašanja suštinski kreiraju naš život. I zato sve kreće odatle. Nema veze što očekuješ najgore, ali počni da očekuješ i najbolje – pojasnila je Hadžovićeva.

Ona je govorila i o tome kako možemo da se oslobodimo tereta prošlih veza.

– Na to utiče i kakva je bila neka veza, koliko je trajala, da li su partneri imali zajednički život, decu, poslove… Prva tačka je tugovanje. Sa tugom se mi ovde na Balkanu nosimo uglavnom kroz humor, nekako to potiskujemo, imamo taj izuzetno snažan mehanizam zbog kog smo i preživeli, daleko od toga da je on bio loš, ali možda nam sada ne treba u toj količini. Zatim sledi ljutnja, pa tek onda dolazimo u fazu odvezivanja. Ono što je problematika u tom trećem koraku jeste ostanak u bliskom kontaktu sa bivšim partnerima, jer onda se zaglavimo i dolazimo u tačku da ne možemo da izvršimo separaciju. Već imamo neku vrstu iluzorne povezanosti bez obaveze, što je jako nezahvalno i za nas i za tu osobu, jer bojimo se samoće, bojimo se ostavljanja, bojimo se nove greške, bojimo se ponovljenog iskustva i onda na neki način umemo da ostajemo tu jako, jako dugo, neko čak i ceo život. Kada neko dolazi na terapiju sa temom raskida, uvek preporučujem da sebi da prostor da bude tužan, ali i da zamera. To je jedan veliki deo sazrevanja kada izlazimo iz nekog odnosa, jer treba da oprostimo toj osobi i sebi, a onda imamo i drugi deo koji nije onako baš udoban, a to je da se oprostimo od te osobe. Jer svako kakav god da je bio imao je nešto dobro za nas i nešto što smo mi voleli u nekom trenutku, tako da imamo to jedno parče koje treba da pustimo i koje nije lako, ali je sastavni deo ljudskog života – naglasila je gošća našeg podkasta.

Sve što podrazumevamo u svakodnevnom danu, zapravo su najvrednije stvari u životu.

– Rekla bih da je najopasnija srpska reč podrazumevanje. Nama se toliko toga podrazumeva da se i ja često zastrašim. Zato je zahvalnost izlazak iz podrazumevanja. Biti zahvalan je zapravo put ka sreći, put ka funkcionalnom i dobrom životu jer zahvalnost nas stalno vraća u to šta imamo, a ne šta nam fali. Jer naš mozak je negde konstruisan tako da stalno traži šta još nema, šta mu još fali, šta još nismo uradili, a zahvalnost nas vraća u tu tačku oslonca, u to uporište u nama, a to je već imamo, šta već jesmo. Već mogu da dišem, već mogu da hodam, ali ljudi misle da je to malo. A misle da je malo sve dok ne ostanu bez nečega. Čuvena pitanja za osvešćivanje koje često ponavljam na društvenim mrežama jeste: „Bez čega biste danas ostali ako vam se oduzme ono na čemu juče niste zahvalili? Šta bi to bilo? Bez čega biste danas ostali i bez koga u svom životu?” I onda kada bismo krenuli da shvatamo šta je to veliko, uvideli bismo verovatno da su to i oči i noge i pluća zahvaljujući kojima dišemo, kao i i naša deca i krov nad glavom i čista voda... Pa tek kad nam nestane struje u stanu, shvatimo koliko nam fali da je imamo i da nam bude toplo, a da ne pričamo o svim ostalim zdravstvenim aspektima i ljudima koji nas okružuju. Bitno je da osvešćujemo zahvalnost, da praktikujemo zahvalnost, to ali i da se povezujemo sa drugim ljudima, da pružamo ruku drugim ljudima, da se na neki način pojavljujemo i budemo tu. Nakon pandemije korone svi smo bili željni svega, pa smo se nekako svi opet udružili, ali sad mi se čini da je opet krenuo taj momenat samozagrljaja i totalne izolacije, a jedni bez drugih nećemo baš lepo funkcionisati – kaže gošća našeg podkasta.

Ona je objasnila da nakon raskida sa određenom osobom uvek ostane neko parče nas u toj osobi i da se dešava da neki ljudi teško nastavljaju sami da koračaju kroz život, već i dalje misle o njemu ili njoj.

– To je zato što smo se pored te osobe osećali na jedan određeni način. I sad mislimo da ćemo kontaktom sa tom osobom ili makar nekim prividom tog kontakta imati i kontakt sa tim stanjem. Tačno je da neki ljudi iznova prave iste greške izborom partnera koji nisu za njih. Koji je neki izlaz iz tog začaranog kruga? Najsigurniji izlaz je psihoterapija, sa tim nema greške definitivno, ali to što mi iznova biramo neku vrstu ponavljajućeg obrasca daje neku informaciju za nas… Možda i ne bih rekla da ta neka osoba nije za nas, jer je problem u tome što smo mi navikli na loše. Navikli smo na loš tretman, na zanemarivanje, navikli smo da imamo potvrđivanje da nismo dovoljni, da može uvek bolje, da imamo strahove u tom smislu da ta osoba jeste za nas jer mi samo ponavljamo neki model iz porodice ili iz okruženja. Što bi jedna moja bivša mentorka rekla – kada nekome bude dovoljno loše, promeniće se. Ako još nismo krenuli na put promene, znači da nam nije još uvek dovoljno loše, a to je individualna stvar. Kada imamo onaj osećaj, kako se to žargonski kaže, da bismo iskočili sopstvene kože, a ne znamo kako – to je možda dobar trenutak da potražimo pomoć nekog terapeuta, nekog programa ili porodice, prijatelja. Ne mora uvek to biti samo terapija. Postoji i način kako mi možemo da se zaista izlečimo, iscelimo kroz jedan novi kvalitetan odnos. Psihoterapija je relacijska terapija, to znači da naš odnos leči zapravo neke stvari – pojasnila je Hadžovićeva.

Postoje i osobe koje se nalaze u začaranom krugu, gde neki muškarci ili neke žene igraju igru „toplo–hladno”, pa taman kada neka osoba pomisli da može da ode, druga se vrati u njen život i začarani krug se nastavlja…

– To je jako teška pozicija i to ima svoj stručan naziv, zove se – usisavanje. Taman kada se izdvojim – ta osoba kao da me „usisa” nazad, a zapravo to radi zbog neke moje slabosti koju imam ili zbog strahova. Nekad je mnogo strašnije ostati u takvom odnosu nego biti sam, ostati u kapacitetu da izdržimo jer nije lako imati emocije prema nekome i preispitivati se. To povlačenje u odnos „toplo–hladno” dolazi iz dinamike koja postoji u porodici. To može da bude samo jedan roditelj ili se dešava da imamo jednog hladnog i jednog toplog roditelja. To je već „toplo–hladno” dinamika. Dešava se da je, recimo, mama bila topla, da je tata nekako bio malo stroži ili nasilničke strukture, što je jako često ovde. I onda mi kada smo odrastali u tome, nama je u redu da je to na neki način naša svakodnevica. I teško je da to nekako promenimo i da sebe uopšte uverimo da zaslužujemo nešto drugačije. Osvešćivanje i priča da prepoznamo momenat kada me osoba vuče nazad kao vir praktično je najvažnija, kao da treba da izdržimo taj momenat i da ga prevaziđemo. Tu ne postoji dobra i loša strana. To samo iz naše percepcije izgleda da je tu neko žrtva, a zapravo su žrtve obe osobe. Žrtve su sopstvenih strahova i toga da ne dopuštaju sebi da imaju kvalitetne odnose, tako da i jedan i drugi imaju poteze iz lične nesigurnosti, iz strahova, iz iluzije da to tako ide. Nekada postoji i uverenje da će zaista biti drugačije, ali nemaju kapacitet da se ponašaju drugačije – smatra gošća našeg podkasta.

Ona je objasnila i da je veoma važno da ostanemo dosledni razlozima zašto nešto želimo jer želja može da se promeni, jer je to promenljiva kategorija, kako dune vetar.

– Da bismo ostali dosledni onome što želimo, koliko god da to se drugima ne dopada, potrebna je „kičma” i da nekako prihvatimo da je u redu da možda neće svako to da validira, da neće to svako čak ni da voli, ni da podrži, ali ako je meni to važno i ako je to u skladu sa mnom – ja ću tome istrajati – objasnila je Hadžovićeva. 

Svaka vrsta autentičnosti se kažnjava

Da li neke ljude na putu ka promenama u životu najviše koči to što misle da uopšte ne vrede ili da jako malo vrede?

– Apsolutno da. Mislimo da nismo dovoljno dobri, da nismo vredni ljubavi i da je ljubav prema nama uslovljena, to jest da kada uradim nešto, biću voljena, kada postignem ovo, biću voljena i prihvaćena i zato i postoji taj duboki strah od greške, jer osoba kaže: „Ako sam nesavršena, neko će me odbaciti.” Problem je što se svaka vrsta autentičnosti i nekog pokazivanja ličnih afiniteta kažnjava. I sve što izlazi iz okvira, nama šalje poruku da je to pogrešno, da nije dobro, da ne treba tako. I onda mi učimo da samo ako uradim kako oni očekuju od mene, ja ću biti vredna njihove ljubavi, a to je toliko pogrešna pozicija i zapravo mnogo teška za čoveka, jer ne možemo postići nekad sve ono što se očekuje od nas, a i dalje smo vredni kao ljudska bića – navodi gošća našeg podkasta.

Neopraštanje vodi u samoprezir

U podkastu je bilo reči i o oproštaju i zaboravu.

– Opraštaj je važan za neki naš duhovni razvoj i za psihološki razvoj. Međutim, ako ulazim u neke strukture psihe, postoje stvari koje ne mogu da se oproste i koje možda čak i ne treba oprostiti. Imam iskustvo u radu sa ljudima koji su preživeli strahote i zaista je teško oprostiti u smislu zaborava, ali oprostiti u smislu razumevanja je moguće. Važna je terapija smislom, logoterapija. Dakle, bitno je da nađem smisao u tome što se meni dogodilo ili što mi je neko uradio. I to znači zapravo oprostiti. Ljudi greše kada misle da je oproštaj zapravo odobravanje. Često kažu: „Ako ti oprostim, pustila sam te, više nemaš kaznu.” A šta je to zapravo? Oprost je prihvatanje, odnosno skidanje kazne sa sebe. Smatram da je neopraštanje to da mi pijemo tuđi otrov. Jer neopraštanje je suštinski jedno duboko zameranje, jedna mržnja koja će sigurno otići u samoprezir, a neće otići ka drugim ljudima, već će ostati nekako taj gorak ukus. Opraštanje je neka vrsta prihvatanja i suočavanja sa tim i pronalaska smisla. Dakle, važno je pronaći smisao u tome šta mi se dogodilo i šta sam iz toga dobila ili iskusila, što će mi pomoći da nastavim dalje. Najteže je oprostiti sebi. To je zasebna kategorija, zato što smo mi sebi najveći dželati i sebi najteže opraštamo. Sebe najteže pohvalimo i najteže validiramo… – dodaje naša sagovornica.

Odustajanje nije opcija

Naša sagvornica je naglasila da je svojevremeno bila na rubu odustajanja od sebe, ali da je svojim iskustvom pokazala kako odustajanje nije opcija.

– Više puta mi se to dogodilo, ali je presudna bila 2018. godina. Tada sam doživela puno velikih životnih promena, promenu škole i privatne promene, selidbe iz jedne zemlje u drugu zemlju i veliko odbacivanje od strane ljudi u okolini, jako velike povrede sam doživela i našla sam se u situaciji da sam pomislila: „Da li ovo ima smisla?” Nakon toga, nažalost ili na sreću, imala sam još nekoliko puta situacije gde sam zaista pomislila da više ne mogu da se borim, pa sam čak mojoj tadašnji terapeutkinji rekla da mislim da neću imati mentalne snage za još dva, tri dana. Svi mi imamo tu tačku slabosti i tu tačku da ne vidimo zašto nešto radimo. E, tada se zapravo desio jedan preokret. Potražila sam pomoć koja nije samo pomoć od terapeutkinje. I onda sam tada napravila presedan i rekla ljudima oko sebe koji su mi važni, koje volim, kako se osećam i šta mi je potrebno i zapravo se tada sve promenilo. Pružili su mi podršku ljudi koji su mi rekli da su tu za mene i da šta god da se desi – da će sve biti u redu i da sam im važna. Odustajanje nije opcija. Odustajanje od života nije opcija. Odustajanje od posla je uvek opcija. I od odnosa. I od kilaže. Od svega imamo pravo da odustanemo, ali je moja poruka za sve da nikada ne odustanu od ovog života, jer su željeni čim su ovde – naglasila je Hadžovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU